Pitali smo TKV

Danas kada se priča o street artistima Beograda, TKV je ime koje se najčešće prvo izdvoji, tvoji radovi su postali prepoznatljivi i svako ko prolazi beograsdskim ulicama barem jednom ih je primetio. Kada si počela da se baviš street artom i kako je izgledao tvoj, tako reći, proboj na street atrt sceni?

Street artom sam počela da se bavim 2004. Godine. Tada nisam  razmisljala o tome da će to neko primetiti ,niti sam pokušala da to imenujem, već  sam  to radila  isključivo  da bih se zabavila i istraživala grad. Nisam čak to ni nazivala street art ili graffiti nego je sve spontano  preraslo u konkretan rad.To mi je jedan od najlepših perioda u radu.

Kako bi ukratko opisala svoj stil, po čemu se izdvajaš od drugih street artista?

Kada biram motive za svoje radove,polazim od nekakve osnovne emocije koju imam u tom trenutku i onda je razvijam dalje u ideju i pretvaram je u smibole. Možda je baš to ono što konstruiše moj stil takav kakav jeste, manje ili više prepoznatljiv publici. Nekada je to za mene samo artikulacija nekog trenutka koji je bitan.

Kako vidiš street art scenu u Beogradu? Da li poseduje kvalitet i da li je taj kvalitet prepoznat od strane javnosti sa jedne, i gradske uprave sa druge strane?

Scena je mala, ali postoji i to je najbitnije. Grafitti kultura je sada već širom sveta prepoznata  od strane i publike i institucija.Tako je i kod nas samo na manjoj skali. Deo svega toga će uvek biti ilegala i tako i treba da bude.

 

Imaš izlagačko iskustvo iza sebe. Koje je tvoje mišljenje po pitanju paradoksa koji mnogi navode, a to je izlaganje ulične umetnosti u galerijskom prostoru? Da li je street art namenjen isključivo ulici?

Izlagala sam mnogo puta i to za mene ne predstavlja nikakav problem dokle god je centar mog rada  u javnom prostoru. Street art može da se prikaže na različlite načine u galerijkom prostoru, a da ne izgubi smisao u tom procesu. Samo treba biti kreativan.

Nedavno si bila angažovana na projektu Nelt kompanije, prilikom oslikavanja zidova njenih skladišta u Dobanovcima. Oslikala si mural na zidu pozamašnih dimenzija (10x12m), da li je to bio izazov za tebe, i kakva su tvoja iskustva uopšte o projektu?

 Volim takve izazove zato što onda pomeram svoje granice. Uživala sam radeći mural i jako sam zahvalna na toj prilici. Jako sam zadovoljna finalnim  izgledom zida i mislim da bi takvih projekata trebalo da bude više.

 U kom pravcu bi volela da se tvoja karijra dalje razvija? Kakvi su ti planovi za naredni period?

Dobra stvar u vezi moje karijere je što sad već imam dosta i komercijalnog posla koji mi omogućava da živim i razvijam dalje svoj rad. Volela bih da ono što radim podignem na još viši nivo i time  možda omogućim još nekome da stvara. Takodje  kreativni razvoj mog rada mi je bitan, razvijanje  samih ideja i motiva koji komuniciraju. To je srce cele priče i taj deo treba najviše  negovati.

Uvodna reč autora

Šta je umetnost i kako se to određuje šta je a šta nije umetničko delo? Kao istoričarke umetnosti, često se susrećemo sa sličnim pitanjima i nije retko da ljudi kao odgovor govore da je „umetnost ono što je u muzeju“, „umetnost se izlaže u galerijama“ ili daju slične pojednostavljene poglede na nimalo jednostavno pitanje. Umetnička dela često izrastaju iz pojava koje se nekada uopšte nisu smatrali umetnošću. Sa prolaskom vremena, menja se i percepcija umetnosti. Tako je nekada bilo nezamislivo da umetničko delo vidimo prolazeći ulicom. Onda je, zajedno sa hip hop pokretom, krenula i praksa crtanja grafita po zidovima javnih zdanja. Takva pojava se isprva smatrala  (nije retko da se i danas tako tretira) vandalizmom i narušavanjem zakona da bi se vremenom situacija promenila.

Danas, o uličnoj umetnosti, takozvanom street artu se mnogo govori, ona je izrasla iz svojih prvobitnih okvira i dobila status umetnosti, kako i sama odrednica ovog pokreta – street ART – kaže. Postoje i svetski priznati, visoko (pro)cenjeni, umetnici u ovoj oblasti, poput, svima znanog, Benksija, zatim nemačke grupe Herakut i mnogih drugih. Situacija je evoluirala do tog nivoa da ovi street artisti počinju da izlažu svoja dela u najpriznatijim galerijama sveta i da se njihova dela prodaju za enormne sume novca, što predstavlja paradoks jer, opet, kako i sama odrednica ovog pokreta – STREET art – kaže, ova umetnost originalno je namenjena  ulicama.

U Beogradu, svakodnevno prolazeći njegovim ulicama, nailazimo na veliki broj grafita, stensila, murala, plesača, muzičara, preformera… Večina prolaznika ovakav vid kreativnog izražavanja ne doživljava kao umetnost i ovi, često izuzetno talentovani pojedinci uglavnom prolaze nezapaženo. Beogradska street art scena ostaje u velikoj meri nepoznata i neshvaćena. Međutim, ta situacija se polako menja, počinju da se mapiraju graffiti, stensili i murali beogradskih ulica, pojedini grafiteri dobijaju statuse priznatih kreativaca i povećan je broj izložbi ove vrste.

Davanje priznanja umetničkog kvaliteta street artu pokreće  brojna pitanja i diskusije. Da li ovakva umetnost treba da se izlaže u zatvorenim prostorima ili je namenjena isključivo ulici? Kako se ova umetnost čuva? Da li ona nosi vrednost sama po sebi ili je potreno tumačiti njen sadržaj kao što to istorija umetnosti čini sa svim umetničkim delima? Ko su ličnosti koje stoje iza tih dela? Kakva je komunikacijska sposobnost street arta uzimajući u obzir njenu dostupnost i vidljivost? Kako to ova umetnost pokreće i reaguje na aktuelne društvene (ne)prilike?

Sva ova pitanja, kao i aktuelna street art scena Beograda, njena istorija, tumačenje dela na zidovima beograda iz drugačijeg ugla, upoznavanje sa mladim beogradskim grafiterima i još mnogo toga, biće tema našeg bloga.

Zato, start with street art!