Anđelija, vrati se!

Ovaj stensil možete primetiti na fasadama ulice Strahinjica Bana i nekoliko okolnih poprečnih dorćolskih ulica.

Sam citat se ne može razumeti bez poznavanja srpske epske  poezije, preciznije pesme ispevane velikom  junaku Banović  Strahinji koja predstavlja važan segment kosovskog ciklusa.  Epska poezija je uključena u program osnovnoškolskog obrazovanja ali je činjenica da je minoran procenat onih koji bi shvatili ovaj citat kao referiranje na odnos junaka kosovskog ciklusa i njegove ljube Anđelije.

Veliki je značaj ovakovog tipa graffiti umetnosti koja koristi kao bazu književnost na izrazito duhoviti način i šalje poruku  velikom broju posetilaca ulice Strahinjića Bana u Beogradu. Ovaj stensil je još značajniji imajući u vidu reputaciju koja prati posetioce lokala u ulici Strahinjica Bana.  Više od decenije ova ulica predstavlja glavno stecište noćnog života našeg glavnog grada i široko je raprostranjeno mišljenje da ove kafiće uglavnom posećuju bogati muškarci koji se bave kriminalnim poslovima i dame veštačkog izgleda koje predstavljaju njihovu pratnju. Tako je i nastao naziv „silikonska dolina“, po kojem je ova ulica poznata i strancima  i važno je podsetiti stanovnike Beograda na prvobitno značenje naziva ulice.

Pesma kosovskog ciklusa govori o podvigu bana Strahinje da povrati svoju ljubu od Turčina vlah Alije koji ju je oteo dok je Strahinja boravio kod svoje tazbine, poznatih devet Jugovića i Jug Bogdana. U trenutuku kada saznaje da mu je ženu oteo Turčin on odmah kreće da je spase iako ne dobija nikakvu podršku od njene rođene braće i oca, koji mu govore da čim je provela noć sa Turčinom treba da je se odrekne ili da je ubije, što je i bio običaj tog vremena. Strahinja biva užasnut njihovom reakcijom, i on, kome bi sujeta najviše trebalo da bude povređena, kreće u podvig nalaženja vlah Alije. Kada ga posle silnih peripetija pronađe izaziva ga na megdan i nailazi na veliko razočaranje kada njegova ljuba bira da pomogne Aliji, a ne njemu, u borbi. Pored njene izdaje on uspeva da nadjača svog protivnika, a uplašena Anđelija počinje da beži ali on je stiže, stavlja na svog konja i vodi je kod njene braće. Pesma se završava tako što se njena braća osećaju poniženo što su osudili sestru i nisu pomogli u njenom spašavanju, a on oprašta svojoj Anđeliji na izdaji i vraća je u svoj dom. Ovim činom pokazuje da nije  samo veliki junak u borbi već i da ima veliko srce. Stensil ukazuje upravo na taj segment priče gde on oprašta svojoj ljubi i poziva je da mu se vrati čime nas podseća da ova ulica nosi ime po jednom posebnom srpskom junaku i heroju a sva negativna značenja su učitana kasnije. Pokušajte da kada sledeći put čujete ime Strahinjića Bana ne pomislite na silikonsku dolinu već na poznatu epsku pesmu kosovskog ciklusa i  duhoviti stensil:

ANĐELIJA VRATI SE

SVE TI JE OPROŠTENO

TVOJ STRAHINJA

8. mart i beogradski grafiti

Prvi Međunarodni dan žena obeležen je 8. marta davne 1909. godine SAD-u, a označio je ekonomska, politička i socijalna dostignuća pripadnica ženskog pola. Iz godine u godinu, borba za ženska prava se nastavljala, a 8. mart je počeo da se obeležava u sve više zemalja širom sveta, kako bi služio kao konstantni podsetnik na rodnu neravnopravnost i u isto vreme istakao korake koje su načinjeni u borbi protiv te neravnopravnosti.

U Srbiji se 8. mart danas obeležava u vidu praznika koji proslavlja žene, skoro potpuno oslobođen ideološke osnove i sličan je Danu majki (Mother’s Day) u zapadnim zemljama. Dragim osobama ženskog pola poklanjaju se cveće i pokloni i obično se zaboravlja na to šta 8. mart zapravo predstavlja, a predstavlja simbol dosadašnjih napora i napredaka, od kojih ću nabrojati samo neke: Jednaka plata muškarcima i ženama za isto radno mesto, zadržavanje posla usled trudnoće i porodiljsko odsustvo, plaćanje kreditnom karticom (žena nije mogla da poseduje kreditnu karticu do 1975!), ozakonjivanje tzv. bračnog silovanja (žena nije imala zakonsko pravo da odbije seks sa mužem) i još mnogo toga. Jasno je da je diskriminacija i danas problem, u razvijenim zemljama i kod nas, a u pojedinim delovima sveta je i sveprisutna do nivoa apsurda (npr. indija, arapske zemlje), gde se žene i dalje nadaju da će im osnovna ljudska prava biti omogućena.

Obeležavanje Međunarodnog dana žena se, kao što sam već rekla, svodi na puko darivanje, a poslednjih godina i, u sve većoj meri, odbacivanje ovog „praznika“. Nije retko da se 8. mart smatra prevaziđenim (a zajedno sa njim i borbe za ženska prava), dok feminizam dobija pežorativnu konotaciju i karakteriše se „dosadnim“, „bespotrebnim“, „pokretom isfrustriranih žena“ itd. Ove pojave su veoma intresantne jer pokazuju koliko smo zapravo nesvesni stanja društva u kome živimo. Da zanemarimo pravne i zakonske standarde u zemlji (plaćanje trudničkog, broj silovanja naspram broja osuđenih silovatelja, nasilje nad ženama itd) i osvrnemo se na globalnu, zapadnjačku kulturu, jasno ćemo uvideti paradoks koji ovakav stav sa sobom nosi. Razmišljajući o fenomenu 8. marta, pažnju mi je privukao dorćolski grafit koji prikazuje tipičnu savremenu ženu.

Moderna dama, plave kose, sa sunčanim naočarima i leopard printom na bluzi – arhetip žene u trendu, a ispod nje – QR kod. Kod je standardizovan najpre u Japanu a zatim i u ostatku sveta i predstavlja tzv. hipervezu fizičkog sveta. QR kod skeniramo kako bismo dobili željene informacije koje se skladište na URL adresama, uključuju komercijalne aplikacije praćenja, mobilno tagovanje i slično. QR je akronim za „Quick Response“. Postavljanje ovog prepoznatljivog vizuala ispod ženske figure može da ima konotaciju brzog odgovora i da se tumačiti u pravcu „dostupnosti“ žene i lakoće pristupa, pa čak i standardizovane robe. To ukazuje na percipiranje uloge i položaja žene u savremenom, liberalnom društvu, naročito onih žena koje odgovaraju  tipu devojaka o kojima se sudi na osnovu izgleda – ustaljeno je mišljenje da su lepe, zgodne, doterane žene u isto vreme i lako dostupne. Da ispratim metaforu grafita – dovoljno je da skenirate kod mobilnim telefonom i dobijate sve potrebne informacije i direktnu adresu na kojoj je dostupna. Sa druge strane, ovaj grafit bi mogao da ukazuje na standardizaciju i zahteve vezane za izgled žena, današnje pripadnice „lepšeg“ pola su neretko robovi modnih i „beauty“ trendova koji im se nameću a koje one slepo prate i prihvataju. Daunloduju svoj stil isto kao aplikaciju za android.

Posmatrajći takve stavove koji vladaju na globalnom nivou, paradoksalno je misliti da  žena danas ima punopravni status i da nije diskriminisana. Predrasude i stereotipi su široko raspostranjeni, a borbe za ženska prava nisu ni izdaleka gotove. Istina je da je položaj žena u društvu daleko bolji nego što je to bio slučaj pre nekoliko decenija, ali princip je da se uvek prekoračuju granice i da se ide dalje, da parafraziram poruku koju nam šalje stensil sa prikazom Žarane Papić – jedne od osnivačica feminističkog pokreta u Jugoslaviji, kao i beogradskog Centra za ženske studije. 

BLU U BEOGRADU

Autor murala kojim će se ovaj post baviti italijanskog je porekla, potpisuje se sa imenom BLU i trenutno je jedan od najzapaženijih umetnika street art scene u svetu. Ono što je specifično za ovog umetnika jeste snažan simbolički karakter njegovog rada i još snažnija društvena poruka koju želi da pošalje svojim muralima. U okviru akcije „Super zid“ na Belef-u 2009. u kojoj su pozvani svetski umetnici da oslikaju  beogradske fasade, Blu-u je dodeljena velika fasada zgrade u Pop Lukinoj ulici koja je lako uočljiva, pogotovo sa Brankovog mosta. Pre nego što započnem tumečenje ovog murala neophodno je razumeti čitav Blu-ov umetnički opus i u skladu sa tim proučiti delo nastalo u Beogradu.

Karijera ovog poznatog umetnika započinje devedesih godina i tada mu je dominantni materijal koji koristi sprej za grafite. Postepeno sazrevajući otkriva farbu i ulazi u fazu velikih ljudskh figura koju neće napuštati. Veliki deo svojih ranih radova duguje partnerskom radu sa svojim dobrim prijateljem Ericalicane-om koji izvanredno interpretira žiotinjske figure pa je saradnja ova dva umetnika proizvela jako zanimljive kombinacije ljudskih i životinjskih figura.

Od 2005. radi u  centralnoj i južnoj Americi sarađujući sa lokalnim umetnicima  sa ovih područija. Najpoznatije delo nastalo u ovom periodu nalazi se u Nikaragvi i poznato je pod imenom „Hombre Banano“- čovrk banana.

U narednom periodu biće pozivan kao učesnik raznih festivala po Evropi pa će stvarati dela po Londonu, Berlinu, Pragu, Barseloni… i Beogradu. Glavne karakteristike njegovog rada koje se uočavaju kao konstanta su komunikacija sa okruženjem u kome stvara, kako fizička tako i sižejna,  tretiranje velikih zidnih površina kao lista papira na koje prenosi svoje skice i naposletku, izuzetno jaka društvena poruka koja gotvo nikad ne izostaje. Kritika koju Blu šalje putem svoje umetnosti je dvojaka – sa jedne strane opšta jer tretira probleme celog savremenog društva, a sa druge strane specifično vezana za problematiku područja u kome nastaje.  Lajt motivi u njegovim  delima su  teme usmerene protiv rata, opsednutosti novcem i nerazmišljanja svojom galavom. Isprani mozgovi koji veruju u sve što im se servira su čini se najviše interpretirani u Blu-om radu, u pomalo nadrealističkom maniru.

No pored opštih zamerki celom čovečanstvu, u svakom delu sveta u kome je stvarao trudio se da njegovo delo bude specifično i da kritika bude  vezana i za sredinu u kojoj stvara. Beogradski mural problematizuje nedostatak ekološke svesti građana i nedovoljnu brigu o prirodi koja nas okružuje. Veći deo površine zida obuhvaćen je velikom ljudskom figurom do ramena, prikazanom u profilu sa određenim distorzijama, što je karakteristika po kojoj možemo prepoznati umetnost ovog italijanskog muraliste. Akcenat je na ustima koja zauzimaju najveći deo figure narušavajući proporcionalnost lika u cilju usmeravanja pažnje posmatrača direktno na taj deo murala.

Širom otvorena usta nam pokazuju solitere umesto zuba, koji se spremaju da pojedu malo, nezaštićeno drvo koje figura drži u svojoj levoj šaci. Poruka je jasna – priroda gubi bitku u borbi sa širenjem gradova i velikih građevinskih poduhvata koji je svakodnevno uništavaju.

Još jedan sloj tumačenja se otvara kada posmatramo  deo figure ispod vrata, gde možemo videti da je figura odevena u odelo i kravatu koji ukazuju na profil ljudi koji su „osuđeni“  da svojim načinom poslovanja ugrožavaju opstanak prirode. Oni su uglađeni, poslovni ljudi sa velikim ambicijama usmerenim samo na brzo bogaćenje, a ako to zahteva ugrožavanje čovekove sredine, ne obaziru se. Ovakav način poslovanja velikog broja svetskih kompanija doveo je do ozbiljnih posledica po opstanak čovečanstva i sada kada su posledice uočene, polako se menja ugao posmatranja i raste ekološka svest. Velike komapnije su, ironično, sada te koje najglasnije vode kampanje očuvanja životne sredine i ulažu veliki novac u reciklažu koja i sama postaje vrlo isplativ biznis. Problem Srbije kao vrlo izolovane sredine je što uticaji koji vladaju svetom sporo ulaze u svakodevni život srpskih građana pa je ekološka svest  izuzeto niska u srpskom društvu. Beogradske ulice su zagađene, recikliranje otpada je ograničeno samo na papir,plastiku i limenke i nije obavezno, već  je prepušteno ličnoj odgovornosti građana.

Da Beograd nije jedini grad  u kome je Blu prepoznao problem nedostatak ekološke svesti govore i ovi radovi iz Buenos Airesa i Milana.

Dakle Blu je u potpunosti odgovorio sadašnjim prilikama srpskog društva a sam mural je stalni podsetnik na neophodnost korigovanja pristupa ovom važnom društvenom pitanju.Osim toga prepoznatljiv manir ovog velikog svetskog umetnika u potpunosti je otelotvoren na ovom delu,čime je Beograd stavljan na mapu poznatih svetskih murala.

S.

Društveno odgovorni duhovi Savamale

Savamala je jedna od najstarijih gradskih četvrti, mesto gde se nekad odvijao život grada, gde se trgovalo, mesto gde se najviše gradilo. Karađorđe je odavde planirao napade na Turke tokom Prvog srpskog ustanka, Miloš Obrenović  je ovde izgradio svoju kuću, a podržao je i izgradnju mnogih drugih strateški važnih objekata. Savamala je poznata i kao boemska četvrt, kafane su uvek bile njen značajan deo, a jedna od njih je “Zlatna moruna” poznata i kao “mesto odluke” jer su se ovde skupljali članovi organizacije “Mlada Bosna”. Beogradska urbana legenda kaže da baš u toj kafani skovala zavera za ubistvo austrougarskog princa Franca Ferdinanda.

Savamala je deo grada u kome su locirane autobuska i železnička stanica, tako da ovaj kvart najčešće predstavlja prvi kontakt sa onima koji u Beograd dolaze. Kada pogledamo istoriju i značaj Savamale, rekli bismo da goste Beograda dočekuje romatničan kraj bogat uzbudljivim pričama i zanimljivom arhitekturom, ali danas, nakon decenija nebrige i zapostavljanja, dobrodošlicu nam žele napuštene i oronule zgrade i teretni kamioni. Dočekuju nas ruševine, smog i buka. Od boemskog, trgovinskog, istorijski i strateško značajnog centra Savamala se pretvorila u grad duhova čiji ostaci svedoče o slavnoj prošlosti i isto toliko neslavnoj sadašnjosti.

Čini se da Beograđani ne mare mnogo zbog takvog stanja . U kriznim vremenima obično zavlada nepotizam, i čini se da je retko kome stalo da primeti probleme koji su više nego očigledni, a kamoli da te probleme rešava. Zbog takvog stanja Savamalu su zaposeli duhovi. Te duhove možemo sresti na zidovima zgrada. Ima ih mnogo. Podsećaju nas i upozoravaju u isto vreme.

Dobri duhovi Savamale pojavili su se prošle godine u okviru projekta “Akupunktura grada”,  a stvoreni su od od strane Studija Krishka iz Beograda, dve dizajnerke  umetnice – Barbare Dimic i Tijane Tripkovic, koje su kroz street art želeli da vrate život zapostavljenim prostorima i u isto vreme da ukažu na aktuelne probleme.  Danas su ovi duhovi već poznati i prepoznatljivi stanovnici Beograda. Ako sretnete jednog od duhova Savamale, nemojte ih ignorisati. Zastanite, upoznajte se sa njima i oslušnite ono što imaju da vam kažu.

Urbani duhovi predstavljaju primer angažovane ulične umetnosti, gde se na najbolji način spaja dopadljivost i jaka socijalna poruka. Oni su na prvi pogled simpatični, razigrani, čak i srećni i mogu se činiti kao puki ukras na fasadi. Međutim, ako malo bolje pogledamo, obratimo pažnju na detalje i analiziramo ih, primetićemo da  jedan od duhova drži papirni čamac u ruci. Poručuje da je reka Sava strateški izuzetno važna za razvoj beograda a da je povezanost starog i novog Beograda preko reke jako loša.

Duh simpatičnog bul terijera nas upozorava na problem pasa lutalica i nesposobnost gradskih vlasti da taj problem reše.

U jednom zavučenom ćošku u Karađorđevoj, srešćemo panda duha. Ako bismo se upustili u analizu ove vizuelne predstave, biće nam jasno ukazivanje na ekološke probleme – panda je životinja u izumiranju, simbol modernog doba okrenutog od prirode a ka industriji i tehnologiji, panda je na logou PETA organizacije koja se bavi zaštitom životinja. Savamala nema zelene površine, a loše rešen urbanistički plan Beograda doveo je do toga Karađorđeva, nekada (a i danas bi to mogla da bude) najlepša beogradska ulica, postane glavna linija tranzitnog saobraćaja.

Ne ukazuju baš svi duhovi na loše strane. Jedan od njih drži krug. Simbolika kruga je mnogostruka, ali kada u obzir uzmemo kontekst prostora u kome se nalazi, shvatićemo da je to duh koji simbolizira noćni život Savamale jer se nalazi pored kluba “Krug”. Brojni klubovi u ovom kvartu uspeli su da kvalitetnom muzičkom scenom ponovno udahnu život ovom kraju. A zajedno sa njima širi se i broj kulturnih centara koji zajedničkim snagama u poslednjih pet,šest godina pokušavaju da vrate ovom kvartu stari sjaj. Ovaj duh predstavlja te napore, pozdravlja ih i poziva na još veću angažovanost.

Duhovi Savamale spadaju u kategoriju društveno angažovanog street arta, a takvih dela ulične umetnosti u Beogradu je mnogo. Njih je stoga neophodno tumačiti u kontekstu socijalnih prilika u kojima nastaju a ne posmatrati kao čisto dekorativne.  Dublja analiza simbolike i društvenog konteksta pomaže boljem razumevanju i shvatanju ovakvih dela, a karakter street arta kao izuzetno vidljivog i dostupnog medija ima ogroman potencijal u pravcu ukazivanja na svakodnevne probleme sa kojima se društvo susreće i kao takvim im treba pridati više pažnje i ukazati na njihov značaj.

Uvodna reč autora

Šta je umetnost i kako se to određuje šta je a šta nije umetničko delo? Kao istoričarke umetnosti, često se susrećemo sa sličnim pitanjima i nije retko da ljudi kao odgovor govore da je „umetnost ono što je u muzeju“, „umetnost se izlaže u galerijama“ ili daju slične pojednostavljene poglede na nimalo jednostavno pitanje. Umetnička dela često izrastaju iz pojava koje se nekada uopšte nisu smatrali umetnošću. Sa prolaskom vremena, menja se i percepcija umetnosti. Tako je nekada bilo nezamislivo da umetničko delo vidimo prolazeći ulicom. Onda je, zajedno sa hip hop pokretom, krenula i praksa crtanja grafita po zidovima javnih zdanja. Takva pojava se isprva smatrala  (nije retko da se i danas tako tretira) vandalizmom i narušavanjem zakona da bi se vremenom situacija promenila.

Danas, o uličnoj umetnosti, takozvanom street artu se mnogo govori, ona je izrasla iz svojih prvobitnih okvira i dobila status umetnosti, kako i sama odrednica ovog pokreta – street ART – kaže. Postoje i svetski priznati, visoko (pro)cenjeni, umetnici u ovoj oblasti, poput, svima znanog, Benksija, zatim nemačke grupe Herakut i mnogih drugih. Situacija je evoluirala do tog nivoa da ovi street artisti počinju da izlažu svoja dela u najpriznatijim galerijama sveta i da se njihova dela prodaju za enormne sume novca, što predstavlja paradoks jer, opet, kako i sama odrednica ovog pokreta – STREET art – kaže, ova umetnost originalno je namenjena  ulicama.

U Beogradu, svakodnevno prolazeći njegovim ulicama, nailazimo na veliki broj grafita, stensila, murala, plesača, muzičara, preformera… Večina prolaznika ovakav vid kreativnog izražavanja ne doživljava kao umetnost i ovi, često izuzetno talentovani pojedinci uglavnom prolaze nezapaženo. Beogradska street art scena ostaje u velikoj meri nepoznata i neshvaćena. Međutim, ta situacija se polako menja, počinju da se mapiraju graffiti, stensili i murali beogradskih ulica, pojedini grafiteri dobijaju statuse priznatih kreativaca i povećan je broj izložbi ove vrste.

Davanje priznanja umetničkog kvaliteta street artu pokreće  brojna pitanja i diskusije. Da li ovakva umetnost treba da se izlaže u zatvorenim prostorima ili je namenjena isključivo ulici? Kako se ova umetnost čuva? Da li ona nosi vrednost sama po sebi ili je potreno tumačiti njen sadržaj kao što to istorija umetnosti čini sa svim umetničkim delima? Ko su ličnosti koje stoje iza tih dela? Kakva je komunikacijska sposobnost street arta uzimajući u obzir njenu dostupnost i vidljivost? Kako to ova umetnost pokreće i reaguje na aktuelne društvene (ne)prilike?

Sva ova pitanja, kao i aktuelna street art scena Beograda, njena istorija, tumačenje dela na zidovima beograda iz drugačijeg ugla, upoznavanje sa mladim beogradskim grafiterima i još mnogo toga, biće tema našeg bloga.

Zato, start with street art!