Pitali smo TKV

Danas kada se priča o street artistima Beograda, TKV je ime koje se najčešće prvo izdvoji, tvoji radovi su postali prepoznatljivi i svako ko prolazi beograsdskim ulicama barem jednom ih je primetio. Kada si počela da se baviš street artom i kako je izgledao tvoj, tako reći, proboj na street atrt sceni?

Street artom sam počela da se bavim 2004. Godine. Tada nisam  razmisljala o tome da će to neko primetiti ,niti sam pokušala da to imenujem, već  sam  to radila  isključivo  da bih se zabavila i istraživala grad. Nisam čak to ni nazivala street art ili graffiti nego je sve spontano  preraslo u konkretan rad.To mi je jedan od najlepših perioda u radu.

Kako bi ukratko opisala svoj stil, po čemu se izdvajaš od drugih street artista?

Kada biram motive za svoje radove,polazim od nekakve osnovne emocije koju imam u tom trenutku i onda je razvijam dalje u ideju i pretvaram je u smibole. Možda je baš to ono što konstruiše moj stil takav kakav jeste, manje ili više prepoznatljiv publici. Nekada je to za mene samo artikulacija nekog trenutka koji je bitan.

Kako vidiš street art scenu u Beogradu? Da li poseduje kvalitet i da li je taj kvalitet prepoznat od strane javnosti sa jedne, i gradske uprave sa druge strane?

Scena je mala, ali postoji i to je najbitnije. Grafitti kultura je sada već širom sveta prepoznata  od strane i publike i institucija.Tako je i kod nas samo na manjoj skali. Deo svega toga će uvek biti ilegala i tako i treba da bude.

 

Imaš izlagačko iskustvo iza sebe. Koje je tvoje mišljenje po pitanju paradoksa koji mnogi navode, a to je izlaganje ulične umetnosti u galerijskom prostoru? Da li je street art namenjen isključivo ulici?

Izlagala sam mnogo puta i to za mene ne predstavlja nikakav problem dokle god je centar mog rada  u javnom prostoru. Street art može da se prikaže na različlite načine u galerijkom prostoru, a da ne izgubi smisao u tom procesu. Samo treba biti kreativan.

Nedavno si bila angažovana na projektu Nelt kompanije, prilikom oslikavanja zidova njenih skladišta u Dobanovcima. Oslikala si mural na zidu pozamašnih dimenzija (10x12m), da li je to bio izazov za tebe, i kakva su tvoja iskustva uopšte o projektu?

 Volim takve izazove zato što onda pomeram svoje granice. Uživala sam radeći mural i jako sam zahvalna na toj prilici. Jako sam zadovoljna finalnim  izgledom zida i mislim da bi takvih projekata trebalo da bude više.

 U kom pravcu bi volela da se tvoja karijra dalje razvija? Kakvi su ti planovi za naredni period?

Dobra stvar u vezi moje karijere je što sad već imam dosta i komercijalnog posla koji mi omogućava da živim i razvijam dalje svoj rad. Volela bih da ono što radim podignem na još viši nivo i time  možda omogućim još nekome da stvara. Takodje  kreativni razvoj mog rada mi je bitan, razvijanje  samih ideja i motiva koji komuniciraju. To je srce cele priče i taj deo treba najviše  negovati.

Grafiti kao oružje borbe za „Srpstvo“

Svojom dostupnošću svakom delu populacije street art predstavlja otelotvorenje demokratičnosti umetnosti  i lišavanja elitizma koji poseduju muzeji i druge kulturne institucije. To je umetnost koja nema granice i svako može da uživa u njoj ali šta se dešava kada se ona zloupotrebljava?  Beograd se ne može pohvaliti sa upravom koja podstiče razvoj street art scene kao ostale evropske prestonice ali se zato grafitti obilato koriste u propagandne svrhe. Uglavnom poruke poslate putem grafita imaju za cilj promovisanje određene političke stranke ili pak nipodaštavanje druge a brojne su i preteće poruke upućene gej populaciji Srbije. Ovu lavinu govora mržnje koji neprestano srećemo na beogradskim fasadama pokrenuo je pokušaj organizacija gay parade 2009. i od tada neprestano traje.O svemu ovome popričali smo sa mladim pripadnikom LGBT zajednice koji živi i studira u Beogradu:

Da li te pogađaju poruke mržnje u formi grafita koje su uperene protiv gej poplacije? Koja je tvoja inicijalna reakcija kada ih vidiš?

Sada sam već oguglao ali nije oduvek bilo tako, tačno se sećam dva grafita koja su me izuzetno pogodila i urezala su mi se u pamećenje zauvek. Jedan je bio kod zgrade Generalštaba u Nemanjinoj, to je bio onaj period pred pride 2009, vraćao sam se sa faxa, bio sam u tramvaju i dok je tramvaj stajao na semaforu pročitao sam grafit ispisan velikim ćiriličnim slovima „PEDERE NA VEŠALA“. To mi je bilo tako poražavajuće. Osećao sam se kao da je sezona lova a ja sam lovina. Drugi se nalazi posle prelaza Pančevačkog mosta kod skretanja za Borču, na jednom od bilborda pisalo je  „BUDI SRBIN-ne BUDI PEDER“, sećam se da sam tada pomislio koilko je ta osoba koja je to napisala odvojila identitete ako si srbin ne možeš da budeš peder i obrnuto. Ako bih izdvojio nešto duhovito to bi bio grafit kod JDP-a oko pride 2013:“UBI PEDE“ gde očigledno nedostaje slog RA a neko je ispod dodao: „ŠTA JE PRPA?“ i po meni je ovo savršen odgovor za one koji pišu takve grafite jer dosta govori o njima. Sve u svemu par njih me je baš poodilo jer je to vrlo slikovit prikaz sa čime se suočavaš svaki dan u Srbiji.

 

Da li ovakva antigej propaganda propuštena kroz medij street art-a ima ulogu u kreiranju svesti društva?

Ima. Sam govor mržnje na ovim grafitima je strašan ali je po meni mnogo strašnije to što se oni ne uklanjaju i što nadležne institucije ne reaguju na njih i samim tim na neki način ih odobravaju. Postiji gomila ljudi koja je indeferentna prema gay zajednici, tako je na Zapadu tako je i kod nas samo što je tamo kultura tolerancije dominantna i većina će se izjasniti kao da su ok prema gej populaciji dok je ovde u Srbiji potpuno obrnuto. Ovde se indefernetnost kanališe negativnom slikom i dominantno je mišljenje da je proganjanje gej zajednice zapravo branjenje srpstva. Postoji divan citat „Tiranija je namerno otklanjanje nijansi“, to se dešava u Srbiji, naši mediji, naša vlast ne dozvoljava sivu zonu. Ovde nije dozvljeno biti neopredeljen a manipulacija u vidu propagandnih poruka samo usmerava to opredeljenje u društvu. Mislim niko neće pročitati grafit i reći idem sad da pretučem nekog gej-a ali takvo okruženje doprinosi stvaranju opšte slike društva prema manjinama i povećava osećaj nelagodnosti i odbačenosti tih manjina od strane srpskog društva.

Da li misliš da bi LGBT zajednici u Srbiji pomoglo u borbi za svoja prava da se koriste istim oružjem, konkretno grafitima?

Postoji odgovor ali vrlo blag da bi se moglo govoriti o ratu grafita pre svega zato što je LGBT populacija u Srbiji jako pasivna i neorganizovana. Ali ja se lično ne zalažem previše za takvu vrstu obračuna jer ako bi odgovor bio iste prirode  tipa „CRKNITE HOMOFOBI“ to ne podržavam, cenim umetnost murala i svaki vid vizuelne umetnosti u javnom prostoru podržavam ali obično propagandno škrabanje bih zabranio zato je moj odgovor da je pravo suprostavljanje tiraniji antigej grafita uklanjanje istih. Postojala je inicijativa od strane grupe koja se bori za lezbejska i ženska ljudska prava  „Labris“ gde su se devojke same organizovale i brisale grafite sa najistaknutijih mesta u gradu, ali naravno, niti su imale dovoljno sredstava ni ljudskih resursa da akciju nastave. Ako se vlasti pitaju za ovakav problem odgovor bi sigurno bio da nema dovoljno novca ali zaista, da li ijedna manjina u Srbiji može očekivati pažnju vlasti i poboljšanje svog položaja kada ni „normalni“ straight, zdravi, čistokrvni Srbi nemaju poslove i žive na rubu egzistencije.