Anđelija, vrati se!

Ovaj stensil možete primetiti na fasadama ulice Strahinjica Bana i nekoliko okolnih poprečnih dorćolskih ulica.

Sam citat se ne može razumeti bez poznavanja srpske epske  poezije, preciznije pesme ispevane velikom  junaku Banović  Strahinji koja predstavlja važan segment kosovskog ciklusa.  Epska poezija je uključena u program osnovnoškolskog obrazovanja ali je činjenica da je minoran procenat onih koji bi shvatili ovaj citat kao referiranje na odnos junaka kosovskog ciklusa i njegove ljube Anđelije.

Veliki je značaj ovakovog tipa graffiti umetnosti koja koristi kao bazu književnost na izrazito duhoviti način i šalje poruku  velikom broju posetilaca ulice Strahinjića Bana u Beogradu. Ovaj stensil je još značajniji imajući u vidu reputaciju koja prati posetioce lokala u ulici Strahinjica Bana.  Više od decenije ova ulica predstavlja glavno stecište noćnog života našeg glavnog grada i široko je raprostranjeno mišljenje da ove kafiće uglavnom posećuju bogati muškarci koji se bave kriminalnim poslovima i dame veštačkog izgleda koje predstavljaju njihovu pratnju. Tako je i nastao naziv „silikonska dolina“, po kojem je ova ulica poznata i strancima  i važno je podsetiti stanovnike Beograda na prvobitno značenje naziva ulice.

Pesma kosovskog ciklusa govori o podvigu bana Strahinje da povrati svoju ljubu od Turčina vlah Alije koji ju je oteo dok je Strahinja boravio kod svoje tazbine, poznatih devet Jugovića i Jug Bogdana. U trenutuku kada saznaje da mu je ženu oteo Turčin on odmah kreće da je spase iako ne dobija nikakvu podršku od njene rođene braće i oca, koji mu govore da čim je provela noć sa Turčinom treba da je se odrekne ili da je ubije, što je i bio običaj tog vremena. Strahinja biva užasnut njihovom reakcijom, i on, kome bi sujeta najviše trebalo da bude povređena, kreće u podvig nalaženja vlah Alije. Kada ga posle silnih peripetija pronađe izaziva ga na megdan i nailazi na veliko razočaranje kada njegova ljuba bira da pomogne Aliji, a ne njemu, u borbi. Pored njene izdaje on uspeva da nadjača svog protivnika, a uplašena Anđelija počinje da beži ali on je stiže, stavlja na svog konja i vodi je kod njene braće. Pesma se završava tako što se njena braća osećaju poniženo što su osudili sestru i nisu pomogli u njenom spašavanju, a on oprašta svojoj Anđeliji na izdaji i vraća je u svoj dom. Ovim činom pokazuje da nije  samo veliki junak u borbi već i da ima veliko srce. Stensil ukazuje upravo na taj segment priče gde on oprašta svojoj ljubi i poziva je da mu se vrati čime nas podseća da ova ulica nosi ime po jednom posebnom srpskom junaku i heroju a sva negativna značenja su učitana kasnije. Pokušajte da kada sledeći put čujete ime Strahinjića Bana ne pomislite na silikonsku dolinu već na poznatu epsku pesmu kosovskog ciklusa i  duhoviti stensil:

ANĐELIJA VRATI SE

SVE TI JE OPROŠTENO

TVOJ STRAHINJA

Pitali smo TKV

Danas kada se priča o street artistima Beograda, TKV je ime koje se najčešće prvo izdvoji, tvoji radovi su postali prepoznatljivi i svako ko prolazi beograsdskim ulicama barem jednom ih je primetio. Kada si počela da se baviš street artom i kako je izgledao tvoj, tako reći, proboj na street atrt sceni?

Street artom sam počela da se bavim 2004. Godine. Tada nisam  razmisljala o tome da će to neko primetiti ,niti sam pokušala da to imenujem, već  sam  to radila  isključivo  da bih se zabavila i istraživala grad. Nisam čak to ni nazivala street art ili graffiti nego je sve spontano  preraslo u konkretan rad.To mi je jedan od najlepših perioda u radu.

Kako bi ukratko opisala svoj stil, po čemu se izdvajaš od drugih street artista?

Kada biram motive za svoje radove,polazim od nekakve osnovne emocije koju imam u tom trenutku i onda je razvijam dalje u ideju i pretvaram je u smibole. Možda je baš to ono što konstruiše moj stil takav kakav jeste, manje ili više prepoznatljiv publici. Nekada je to za mene samo artikulacija nekog trenutka koji je bitan.

Kako vidiš street art scenu u Beogradu? Da li poseduje kvalitet i da li je taj kvalitet prepoznat od strane javnosti sa jedne, i gradske uprave sa druge strane?

Scena je mala, ali postoji i to je najbitnije. Grafitti kultura je sada već širom sveta prepoznata  od strane i publike i institucija.Tako je i kod nas samo na manjoj skali. Deo svega toga će uvek biti ilegala i tako i treba da bude.

 

Imaš izlagačko iskustvo iza sebe. Koje je tvoje mišljenje po pitanju paradoksa koji mnogi navode, a to je izlaganje ulične umetnosti u galerijskom prostoru? Da li je street art namenjen isključivo ulici?

Izlagala sam mnogo puta i to za mene ne predstavlja nikakav problem dokle god je centar mog rada  u javnom prostoru. Street art može da se prikaže na različlite načine u galerijkom prostoru, a da ne izgubi smisao u tom procesu. Samo treba biti kreativan.

Nedavno si bila angažovana na projektu Nelt kompanije, prilikom oslikavanja zidova njenih skladišta u Dobanovcima. Oslikala si mural na zidu pozamašnih dimenzija (10x12m), da li je to bio izazov za tebe, i kakva su tvoja iskustva uopšte o projektu?

 Volim takve izazove zato što onda pomeram svoje granice. Uživala sam radeći mural i jako sam zahvalna na toj prilici. Jako sam zadovoljna finalnim  izgledom zida i mislim da bi takvih projekata trebalo da bude više.

 U kom pravcu bi volela da se tvoja karijra dalje razvija? Kakvi su ti planovi za naredni period?

Dobra stvar u vezi moje karijere je što sad već imam dosta i komercijalnog posla koji mi omogućava da živim i razvijam dalje svoj rad. Volela bih da ono što radim podignem na još viši nivo i time  možda omogućim još nekome da stvara. Takodje  kreativni razvoj mog rada mi je bitan, razvijanje  samih ideja i motiva koji komuniciraju. To je srce cele priče i taj deo treba najviše  negovati.

8. mart i beogradski grafiti

Prvi Međunarodni dan žena obeležen je 8. marta davne 1909. godine SAD-u, a označio je ekonomska, politička i socijalna dostignuća pripadnica ženskog pola. Iz godine u godinu, borba za ženska prava se nastavljala, a 8. mart je počeo da se obeležava u sve više zemalja širom sveta, kako bi služio kao konstantni podsetnik na rodnu neravnopravnost i u isto vreme istakao korake koje su načinjeni u borbi protiv te neravnopravnosti.

U Srbiji se 8. mart danas obeležava u vidu praznika koji proslavlja žene, skoro potpuno oslobođen ideološke osnove i sličan je Danu majki (Mother’s Day) u zapadnim zemljama. Dragim osobama ženskog pola poklanjaju se cveće i pokloni i obično se zaboravlja na to šta 8. mart zapravo predstavlja, a predstavlja simbol dosadašnjih napora i napredaka, od kojih ću nabrojati samo neke: Jednaka plata muškarcima i ženama za isto radno mesto, zadržavanje posla usled trudnoće i porodiljsko odsustvo, plaćanje kreditnom karticom (žena nije mogla da poseduje kreditnu karticu do 1975!), ozakonjivanje tzv. bračnog silovanja (žena nije imala zakonsko pravo da odbije seks sa mužem) i još mnogo toga. Jasno je da je diskriminacija i danas problem, u razvijenim zemljama i kod nas, a u pojedinim delovima sveta je i sveprisutna do nivoa apsurda (npr. indija, arapske zemlje), gde se žene i dalje nadaju da će im osnovna ljudska prava biti omogućena.

Obeležavanje Međunarodnog dana žena se, kao što sam već rekla, svodi na puko darivanje, a poslednjih godina i, u sve većoj meri, odbacivanje ovog „praznika“. Nije retko da se 8. mart smatra prevaziđenim (a zajedno sa njim i borbe za ženska prava), dok feminizam dobija pežorativnu konotaciju i karakteriše se „dosadnim“, „bespotrebnim“, „pokretom isfrustriranih žena“ itd. Ove pojave su veoma intresantne jer pokazuju koliko smo zapravo nesvesni stanja društva u kome živimo. Da zanemarimo pravne i zakonske standarde u zemlji (plaćanje trudničkog, broj silovanja naspram broja osuđenih silovatelja, nasilje nad ženama itd) i osvrnemo se na globalnu, zapadnjačku kulturu, jasno ćemo uvideti paradoks koji ovakav stav sa sobom nosi. Razmišljajući o fenomenu 8. marta, pažnju mi je privukao dorćolski grafit koji prikazuje tipičnu savremenu ženu.

Moderna dama, plave kose, sa sunčanim naočarima i leopard printom na bluzi – arhetip žene u trendu, a ispod nje – QR kod. Kod je standardizovan najpre u Japanu a zatim i u ostatku sveta i predstavlja tzv. hipervezu fizičkog sveta. QR kod skeniramo kako bismo dobili željene informacije koje se skladište na URL adresama, uključuju komercijalne aplikacije praćenja, mobilno tagovanje i slično. QR je akronim za „Quick Response“. Postavljanje ovog prepoznatljivog vizuala ispod ženske figure može da ima konotaciju brzog odgovora i da se tumačiti u pravcu „dostupnosti“ žene i lakoće pristupa, pa čak i standardizovane robe. To ukazuje na percipiranje uloge i položaja žene u savremenom, liberalnom društvu, naročito onih žena koje odgovaraju  tipu devojaka o kojima se sudi na osnovu izgleda – ustaljeno je mišljenje da su lepe, zgodne, doterane žene u isto vreme i lako dostupne. Da ispratim metaforu grafita – dovoljno je da skenirate kod mobilnim telefonom i dobijate sve potrebne informacije i direktnu adresu na kojoj je dostupna. Sa druge strane, ovaj grafit bi mogao da ukazuje na standardizaciju i zahteve vezane za izgled žena, današnje pripadnice „lepšeg“ pola su neretko robovi modnih i „beauty“ trendova koji im se nameću a koje one slepo prate i prihvataju. Daunloduju svoj stil isto kao aplikaciju za android.

Posmatrajći takve stavove koji vladaju na globalnom nivou, paradoksalno je misliti da  žena danas ima punopravni status i da nije diskriminisana. Predrasude i stereotipi su široko raspostranjeni, a borbe za ženska prava nisu ni izdaleka gotove. Istina je da je položaj žena u društvu daleko bolji nego što je to bio slučaj pre nekoliko decenija, ali princip je da se uvek prekoračuju granice i da se ide dalje, da parafraziram poruku koju nam šalje stensil sa prikazom Žarane Papić – jedne od osnivačica feminističkog pokreta u Jugoslaviji, kao i beogradskog Centra za ženske studije. 

BLU U BEOGRADU

Autor murala kojim će se ovaj post baviti italijanskog je porekla, potpisuje se sa imenom BLU i trenutno je jedan od najzapaženijih umetnika street art scene u svetu. Ono što je specifično za ovog umetnika jeste snažan simbolički karakter njegovog rada i još snažnija društvena poruka koju želi da pošalje svojim muralima. U okviru akcije „Super zid“ na Belef-u 2009. u kojoj su pozvani svetski umetnici da oslikaju  beogradske fasade, Blu-u je dodeljena velika fasada zgrade u Pop Lukinoj ulici koja je lako uočljiva, pogotovo sa Brankovog mosta. Pre nego što započnem tumečenje ovog murala neophodno je razumeti čitav Blu-ov umetnički opus i u skladu sa tim proučiti delo nastalo u Beogradu.

Karijera ovog poznatog umetnika započinje devedesih godina i tada mu je dominantni materijal koji koristi sprej za grafite. Postepeno sazrevajući otkriva farbu i ulazi u fazu velikih ljudskh figura koju neće napuštati. Veliki deo svojih ranih radova duguje partnerskom radu sa svojim dobrim prijateljem Ericalicane-om koji izvanredno interpretira žiotinjske figure pa je saradnja ova dva umetnika proizvela jako zanimljive kombinacije ljudskih i životinjskih figura.

Od 2005. radi u  centralnoj i južnoj Americi sarađujući sa lokalnim umetnicima  sa ovih područija. Najpoznatije delo nastalo u ovom periodu nalazi se u Nikaragvi i poznato je pod imenom „Hombre Banano“- čovrk banana.

U narednom periodu biće pozivan kao učesnik raznih festivala po Evropi pa će stvarati dela po Londonu, Berlinu, Pragu, Barseloni… i Beogradu. Glavne karakteristike njegovog rada koje se uočavaju kao konstanta su komunikacija sa okruženjem u kome stvara, kako fizička tako i sižejna,  tretiranje velikih zidnih površina kao lista papira na koje prenosi svoje skice i naposletku, izuzetno jaka društvena poruka koja gotvo nikad ne izostaje. Kritika koju Blu šalje putem svoje umetnosti je dvojaka – sa jedne strane opšta jer tretira probleme celog savremenog društva, a sa druge strane specifično vezana za problematiku područja u kome nastaje.  Lajt motivi u njegovim  delima su  teme usmerene protiv rata, opsednutosti novcem i nerazmišljanja svojom galavom. Isprani mozgovi koji veruju u sve što im se servira su čini se najviše interpretirani u Blu-om radu, u pomalo nadrealističkom maniru.

No pored opštih zamerki celom čovečanstvu, u svakom delu sveta u kome je stvarao trudio se da njegovo delo bude specifično i da kritika bude  vezana i za sredinu u kojoj stvara. Beogradski mural problematizuje nedostatak ekološke svesti građana i nedovoljnu brigu o prirodi koja nas okružuje. Veći deo površine zida obuhvaćen je velikom ljudskom figurom do ramena, prikazanom u profilu sa određenim distorzijama, što je karakteristika po kojoj možemo prepoznati umetnost ovog italijanskog muraliste. Akcenat je na ustima koja zauzimaju najveći deo figure narušavajući proporcionalnost lika u cilju usmeravanja pažnje posmatrača direktno na taj deo murala.

Širom otvorena usta nam pokazuju solitere umesto zuba, koji se spremaju da pojedu malo, nezaštićeno drvo koje figura drži u svojoj levoj šaci. Poruka je jasna – priroda gubi bitku u borbi sa širenjem gradova i velikih građevinskih poduhvata koji je svakodnevno uništavaju.

Još jedan sloj tumačenja se otvara kada posmatramo  deo figure ispod vrata, gde možemo videti da je figura odevena u odelo i kravatu koji ukazuju na profil ljudi koji su „osuđeni“  da svojim načinom poslovanja ugrožavaju opstanak prirode. Oni su uglađeni, poslovni ljudi sa velikim ambicijama usmerenim samo na brzo bogaćenje, a ako to zahteva ugrožavanje čovekove sredine, ne obaziru se. Ovakav način poslovanja velikog broja svetskih kompanija doveo je do ozbiljnih posledica po opstanak čovečanstva i sada kada su posledice uočene, polako se menja ugao posmatranja i raste ekološka svest. Velike komapnije su, ironično, sada te koje najglasnije vode kampanje očuvanja životne sredine i ulažu veliki novac u reciklažu koja i sama postaje vrlo isplativ biznis. Problem Srbije kao vrlo izolovane sredine je što uticaji koji vladaju svetom sporo ulaze u svakodevni život srpskih građana pa je ekološka svest  izuzeto niska u srpskom društvu. Beogradske ulice su zagađene, recikliranje otpada je ograničeno samo na papir,plastiku i limenke i nije obavezno, već  je prepušteno ličnoj odgovornosti građana.

Da Beograd nije jedini grad  u kome je Blu prepoznao problem nedostatak ekološke svesti govore i ovi radovi iz Buenos Airesa i Milana.

Dakle Blu je u potpunosti odgovorio sadašnjim prilikama srpskog društva a sam mural je stalni podsetnik na neophodnost korigovanja pristupa ovom važnom društvenom pitanju.Osim toga prepoznatljiv manir ovog velikog svetskog umetnika u potpunosti je otelotvoren na ovom delu,čime je Beograd stavljan na mapu poznatih svetskih murala.

S.