Društveno odgovorni duhovi Savamale

Savamala je jedna od najstarijih gradskih četvrti, mesto gde se nekad odvijao život grada, gde se trgovalo, mesto gde se najviše gradilo. Karađorđe je odavde planirao napade na Turke tokom Prvog srpskog ustanka, Miloš Obrenović  je ovde izgradio svoju kuću, a podržao je i izgradnju mnogih drugih strateški važnih objekata. Savamala je poznata i kao boemska četvrt, kafane su uvek bile njen značajan deo, a jedna od njih je “Zlatna moruna” poznata i kao “mesto odluke” jer su se ovde skupljali članovi organizacije “Mlada Bosna”. Beogradska urbana legenda kaže da baš u toj kafani skovala zavera za ubistvo austrougarskog princa Franca Ferdinanda.

Savamala je deo grada u kome su locirane autobuska i železnička stanica, tako da ovaj kvart najčešće predstavlja prvi kontakt sa onima koji u Beograd dolaze. Kada pogledamo istoriju i značaj Savamale, rekli bismo da goste Beograda dočekuje romatničan kraj bogat uzbudljivim pričama i zanimljivom arhitekturom, ali danas, nakon decenija nebrige i zapostavljanja, dobrodošlicu nam žele napuštene i oronule zgrade i teretni kamioni. Dočekuju nas ruševine, smog i buka. Od boemskog, trgovinskog, istorijski i strateško značajnog centra Savamala se pretvorila u grad duhova čiji ostaci svedoče o slavnoj prošlosti i isto toliko neslavnoj sadašnjosti.

Čini se da Beograđani ne mare mnogo zbog takvog stanja . U kriznim vremenima obično zavlada nepotizam, i čini se da je retko kome stalo da primeti probleme koji su više nego očigledni, a kamoli da te probleme rešava. Zbog takvog stanja Savamalu su zaposeli duhovi. Te duhove možemo sresti na zidovima zgrada. Ima ih mnogo. Podsećaju nas i upozoravaju u isto vreme.

Dobri duhovi Savamale pojavili su se prošle godine u okviru projekta “Akupunktura grada”,  a stvoreni su od od strane Studija Krishka iz Beograda, dve dizajnerke  umetnice – Barbare Dimic i Tijane Tripkovic, koje su kroz street art želeli da vrate život zapostavljenim prostorima i u isto vreme da ukažu na aktuelne probleme.  Danas su ovi duhovi već poznati i prepoznatljivi stanovnici Beograda. Ako sretnete jednog od duhova Savamale, nemojte ih ignorisati. Zastanite, upoznajte se sa njima i oslušnite ono što imaju da vam kažu.

Urbani duhovi predstavljaju primer angažovane ulične umetnosti, gde se na najbolji način spaja dopadljivost i jaka socijalna poruka. Oni su na prvi pogled simpatični, razigrani, čak i srećni i mogu se činiti kao puki ukras na fasadi. Međutim, ako malo bolje pogledamo, obratimo pažnju na detalje i analiziramo ih, primetićemo da  jedan od duhova drži papirni čamac u ruci. Poručuje da je reka Sava strateški izuzetno važna za razvoj beograda a da je povezanost starog i novog Beograda preko reke jako loša.

Duh simpatičnog bul terijera nas upozorava na problem pasa lutalica i nesposobnost gradskih vlasti da taj problem reše.

U jednom zavučenom ćošku u Karađorđevoj, srešćemo panda duha. Ako bismo se upustili u analizu ove vizuelne predstave, biće nam jasno ukazivanje na ekološke probleme – panda je životinja u izumiranju, simbol modernog doba okrenutog od prirode a ka industriji i tehnologiji, panda je na logou PETA organizacije koja se bavi zaštitom životinja. Savamala nema zelene površine, a loše rešen urbanistički plan Beograda doveo je do toga Karađorđeva, nekada (a i danas bi to mogla da bude) najlepša beogradska ulica, postane glavna linija tranzitnog saobraćaja.

Ne ukazuju baš svi duhovi na loše strane. Jedan od njih drži krug. Simbolika kruga je mnogostruka, ali kada u obzir uzmemo kontekst prostora u kome se nalazi, shvatićemo da je to duh koji simbolizira noćni život Savamale jer se nalazi pored kluba “Krug”. Brojni klubovi u ovom kvartu uspeli su da kvalitetnom muzičkom scenom ponovno udahnu život ovom kraju. A zajedno sa njima širi se i broj kulturnih centara koji zajedničkim snagama u poslednjih pet,šest godina pokušavaju da vrate ovom kvartu stari sjaj. Ovaj duh predstavlja te napore, pozdravlja ih i poziva na još veću angažovanost.

Duhovi Savamale spadaju u kategoriju društveno angažovanog street arta, a takvih dela ulične umetnosti u Beogradu je mnogo. Njih je stoga neophodno tumačiti u kontekstu socijalnih prilika u kojima nastaju a ne posmatrati kao čisto dekorativne.  Dublja analiza simbolike i društvenog konteksta pomaže boljem razumevanju i shvatanju ovakvih dela, a karakter street arta kao izuzetno vidljivog i dostupnog medija ima ogroman potencijal u pravcu ukazivanja na svakodnevne probleme sa kojima se društvo susreće i kao takvim im treba pridati više pažnje i ukazati na njihov značaj.

TEORIJA SLOMLJENOG PROZORA-SLOMLJENA

 Teorija slomljenog prozora nastala je šezdesetih godina u Americi kao odgovor na veliki porast stope kriminala u New York-u. Studija je nastojala da dokaže kako okruženje utiče na svest pojednaca i kako je nered gotovo uvek povezan sa kriminalom. Početna pomalo metaforična konstatacija tvrdi da ako se na zgradi polomi jedan prozor i ne zameni se novim, kroz neko vreme će većina prozora na toj zgradi biti polomljena i stvoriće se nered. U takvom neuređenom okruženju, oni članovi društva koji su skloni psihozama, lakše će ih ispoljiti i biti spremniji da izvedu kriminalan čin. Eksperiment koji je izvršen da bi dokazao teoriju vršio se na dva mesta, u ozloglašenom delu Bronksa, Njujorku i vrlo elitnom delu Kalifornijske obale. U oba kraja parkiran je skupocen automobil i ostavljen bez nadzora. Rezultati su dokazali očekivano – u Bronksu je u roku od jednog dana auto obijen i ukraden dok mu se na obali Kalifornije nije nista desilo nedeljama.

Američki psiholozi su otišli korak dalje u primeni ove teorije i pronalazili sve moguće činioce koji narušavaju okruženje i samim tim doprinose rastu kriminala. Na ozloglašenoj listi su se našli i grafiti. Konkretan slučaj koji je dokazao negativno dejstvo prisustva street art-a jeste metro u Njujorku koji je dugo važio za najopasnije mesto od koga treba zazirati. Uzrok tome vlasti su, koristeći teoriju slomljenog prozora, našli u vagonima metroa koji su predstavljali dominantno platno street artista u tom periodu. Gotovo svaki vagon njujorškog metroa nosio je veliki broj grafita i stensila kako spolja tako i u unutrašnjosti gde su sedeli putnici. Sturčnjaci su ocenili da ovakav način narušavanja izgleda metroa doprinosi da se scene nasilja odigraju u njemu. Vlasti su odlučile da učine nešto po tom pitanju i svakog jutra pre stavljanja vagona u saobraćaj farbali su ih iznova i vraćali im besperekorno uredan izgled. Ovaj projekat je zahtevao dosta novca ali rezutat je bio zadovoljavajući odnosno vagoni nisu više bili zanimljivi street art umetnicima pre svega zato što su shvatili da njihov rad niko neće videti. Metroi su po izveštajima postali bezbednija mesta sa novim izgledom i naizgled je teorija potpuno delovala u cilju smanjenja stope kriminala. Ostaje otvoreno pitanje koliko je ova teorija zapravo delotvorna i veliki broj kritičara je nastojao da je ospori ali hajde da se fokusiramo na deo vezan za street art i njegovo negativno dejstvo na uređenje.

Naime u početku je bilo koji vid street art-a bio zakonom zabranjen i svako izvođenje bilo je kriminalni čin. Zato ne treba da čudi što se prvi organizovani street art izvodio u ozloglašenim delovima gradova pre svega u Bronksu i njujorškom metrou.

Treba zapravo dovesti u pitanje da li je street doprinosio kriminalu ili su mesta koja su bila poznata po visokoj stopi kriminala predstavljala okrilje za street art, pa su se kasnije ova dva uslova stopila u jedno u svest ljudi. Dugo je ova predrasuda, o street art-u kao čisto kriminalnom činu koji nema veze sa umetnošću, vladala svetom, a u Srbiji čini se i dalje vlada.  No, danas je ipak slika u velikoj meri izmenjena. Murali su, na primer, postali vrlo cenjen medij umetnosti i takav stav polako dolazi i u Srbiju. Danas street art predstavlja originalni izraz kreativnosti sa neretko visokim umetničkim kvalitetima i sve češće je podstaknut od strane zakona. Određuju se posebni delovi grada u kojima je dozvojlena delatnost street art-a i na taj način se kreiraju kvartovi koji nose pečat slobode, otvorenosti prema mladima, kreativnosti…Najbolji primer je Berlin u kome vlasnici zgrada

u istočnom Berlinu plaćaju umetnicima da oslikaju grafitima njihove ulaze ne bi li bili što atraktivniji mladima a sam berlinski zid je najduže kontinuirano platno street art-a u Evopi i simbol glasa mladih koji se čuje kroz ispisane poruke. Dakle, street art u Evropi zauzima vrlo istaknuto mesto kada je savremena umetnost u pitanju i krajnje je vreme da to postane slučaj i sa Srbijom!

Grafiti kao oružje borbe za „Srpstvo“

Svojom dostupnošću svakom delu populacije street art predstavlja otelotvorenje demokratičnosti umetnosti  i lišavanja elitizma koji poseduju muzeji i druge kulturne institucije. To je umetnost koja nema granice i svako može da uživa u njoj ali šta se dešava kada se ona zloupotrebljava?  Beograd se ne može pohvaliti sa upravom koja podstiče razvoj street art scene kao ostale evropske prestonice ali se zato grafitti obilato koriste u propagandne svrhe. Uglavnom poruke poslate putem grafita imaju za cilj promovisanje određene političke stranke ili pak nipodaštavanje druge a brojne su i preteće poruke upućene gej populaciji Srbije. Ovu lavinu govora mržnje koji neprestano srećemo na beogradskim fasadama pokrenuo je pokušaj organizacija gay parade 2009. i od tada neprestano traje.O svemu ovome popričali smo sa mladim pripadnikom LGBT zajednice koji živi i studira u Beogradu:

Da li te pogađaju poruke mržnje u formi grafita koje su uperene protiv gej poplacije? Koja je tvoja inicijalna reakcija kada ih vidiš?

Sada sam već oguglao ali nije oduvek bilo tako, tačno se sećam dva grafita koja su me izuzetno pogodila i urezala su mi se u pamećenje zauvek. Jedan je bio kod zgrade Generalštaba u Nemanjinoj, to je bio onaj period pred pride 2009, vraćao sam se sa faxa, bio sam u tramvaju i dok je tramvaj stajao na semaforu pročitao sam grafit ispisan velikim ćiriličnim slovima „PEDERE NA VEŠALA“. To mi je bilo tako poražavajuće. Osećao sam se kao da je sezona lova a ja sam lovina. Drugi se nalazi posle prelaza Pančevačkog mosta kod skretanja za Borču, na jednom od bilborda pisalo je  „BUDI SRBIN-ne BUDI PEDER“, sećam se da sam tada pomislio koilko je ta osoba koja je to napisala odvojila identitete ako si srbin ne možeš da budeš peder i obrnuto. Ako bih izdvojio nešto duhovito to bi bio grafit kod JDP-a oko pride 2013:“UBI PEDE“ gde očigledno nedostaje slog RA a neko je ispod dodao: „ŠTA JE PRPA?“ i po meni je ovo savršen odgovor za one koji pišu takve grafite jer dosta govori o njima. Sve u svemu par njih me je baš poodilo jer je to vrlo slikovit prikaz sa čime se suočavaš svaki dan u Srbiji.

 

Da li ovakva antigej propaganda propuštena kroz medij street art-a ima ulogu u kreiranju svesti društva?

Ima. Sam govor mržnje na ovim grafitima je strašan ali je po meni mnogo strašnije to što se oni ne uklanjaju i što nadležne institucije ne reaguju na njih i samim tim na neki način ih odobravaju. Postiji gomila ljudi koja je indeferentna prema gay zajednici, tako je na Zapadu tako je i kod nas samo što je tamo kultura tolerancije dominantna i većina će se izjasniti kao da su ok prema gej populaciji dok je ovde u Srbiji potpuno obrnuto. Ovde se indefernetnost kanališe negativnom slikom i dominantno je mišljenje da je proganjanje gej zajednice zapravo branjenje srpstva. Postoji divan citat „Tiranija je namerno otklanjanje nijansi“, to se dešava u Srbiji, naši mediji, naša vlast ne dozvoljava sivu zonu. Ovde nije dozvljeno biti neopredeljen a manipulacija u vidu propagandnih poruka samo usmerava to opredeljenje u društvu. Mislim niko neće pročitati grafit i reći idem sad da pretučem nekog gej-a ali takvo okruženje doprinosi stvaranju opšte slike društva prema manjinama i povećava osećaj nelagodnosti i odbačenosti tih manjina od strane srpskog društva.

Da li misliš da bi LGBT zajednici u Srbiji pomoglo u borbi za svoja prava da se koriste istim oružjem, konkretno grafitima?

Postoji odgovor ali vrlo blag da bi se moglo govoriti o ratu grafita pre svega zato što je LGBT populacija u Srbiji jako pasivna i neorganizovana. Ali ja se lično ne zalažem previše za takvu vrstu obračuna jer ako bi odgovor bio iste prirode  tipa „CRKNITE HOMOFOBI“ to ne podržavam, cenim umetnost murala i svaki vid vizuelne umetnosti u javnom prostoru podržavam ali obično propagandno škrabanje bih zabranio zato je moj odgovor da je pravo suprostavljanje tiraniji antigej grafita uklanjanje istih. Postojala je inicijativa od strane grupe koja se bori za lezbejska i ženska ljudska prava  „Labris“ gde su se devojke same organizovale i brisale grafite sa najistaknutijih mesta u gradu, ali naravno, niti su imale dovoljno sredstava ni ljudskih resursa da akciju nastave. Ako se vlasti pitaju za ovakav problem odgovor bi sigurno bio da nema dovoljno novca ali zaista, da li ijedna manjina u Srbiji može očekivati pažnju vlasti i poboljšanje svog položaja kada ni „normalni“ straight, zdravi, čistokrvni Srbi nemaju poslove i žive na rubu egzistencije.

Uvodna reč autora

Šta je umetnost i kako se to određuje šta je a šta nije umetničko delo? Kao istoričarke umetnosti, često se susrećemo sa sličnim pitanjima i nije retko da ljudi kao odgovor govore da je „umetnost ono što je u muzeju“, „umetnost se izlaže u galerijama“ ili daju slične pojednostavljene poglede na nimalo jednostavno pitanje. Umetnička dela često izrastaju iz pojava koje se nekada uopšte nisu smatrali umetnošću. Sa prolaskom vremena, menja se i percepcija umetnosti. Tako je nekada bilo nezamislivo da umetničko delo vidimo prolazeći ulicom. Onda je, zajedno sa hip hop pokretom, krenula i praksa crtanja grafita po zidovima javnih zdanja. Takva pojava se isprva smatrala  (nije retko da se i danas tako tretira) vandalizmom i narušavanjem zakona da bi se vremenom situacija promenila.

Danas, o uličnoj umetnosti, takozvanom street artu se mnogo govori, ona je izrasla iz svojih prvobitnih okvira i dobila status umetnosti, kako i sama odrednica ovog pokreta – street ART – kaže. Postoje i svetski priznati, visoko (pro)cenjeni, umetnici u ovoj oblasti, poput, svima znanog, Benksija, zatim nemačke grupe Herakut i mnogih drugih. Situacija je evoluirala do tog nivoa da ovi street artisti počinju da izlažu svoja dela u najpriznatijim galerijama sveta i da se njihova dela prodaju za enormne sume novca, što predstavlja paradoks jer, opet, kako i sama odrednica ovog pokreta – STREET art – kaže, ova umetnost originalno je namenjena  ulicama.

U Beogradu, svakodnevno prolazeći njegovim ulicama, nailazimo na veliki broj grafita, stensila, murala, plesača, muzičara, preformera… Večina prolaznika ovakav vid kreativnog izražavanja ne doživljava kao umetnost i ovi, često izuzetno talentovani pojedinci uglavnom prolaze nezapaženo. Beogradska street art scena ostaje u velikoj meri nepoznata i neshvaćena. Međutim, ta situacija se polako menja, počinju da se mapiraju graffiti, stensili i murali beogradskih ulica, pojedini grafiteri dobijaju statuse priznatih kreativaca i povećan je broj izložbi ove vrste.

Davanje priznanja umetničkog kvaliteta street artu pokreće  brojna pitanja i diskusije. Da li ovakva umetnost treba da se izlaže u zatvorenim prostorima ili je namenjena isključivo ulici? Kako se ova umetnost čuva? Da li ona nosi vrednost sama po sebi ili je potreno tumačiti njen sadržaj kao što to istorija umetnosti čini sa svim umetničkim delima? Ko su ličnosti koje stoje iza tih dela? Kakva je komunikacijska sposobnost street arta uzimajući u obzir njenu dostupnost i vidljivost? Kako to ova umetnost pokreće i reaguje na aktuelne društvene (ne)prilike?

Sva ova pitanja, kao i aktuelna street art scena Beograda, njena istorija, tumačenje dela na zidovima beograda iz drugačijeg ugla, upoznavanje sa mladim beogradskim grafiterima i još mnogo toga, biće tema našeg bloga.

Zato, start with street art!