Anđelija, vrati se!

Ovaj stensil možete primetiti na fasadama ulice Strahinjica Bana i nekoliko okolnih poprečnih dorćolskih ulica.

Sam citat se ne može razumeti bez poznavanja srpske epske  poezije, preciznije pesme ispevane velikom  junaku Banović  Strahinji koja predstavlja važan segment kosovskog ciklusa.  Epska poezija je uključena u program osnovnoškolskog obrazovanja ali je činjenica da je minoran procenat onih koji bi shvatili ovaj citat kao referiranje na odnos junaka kosovskog ciklusa i njegove ljube Anđelije.

Veliki je značaj ovakovog tipa graffiti umetnosti koja koristi kao bazu književnost na izrazito duhoviti način i šalje poruku  velikom broju posetilaca ulice Strahinjića Bana u Beogradu. Ovaj stensil je još značajniji imajući u vidu reputaciju koja prati posetioce lokala u ulici Strahinjica Bana.  Više od decenije ova ulica predstavlja glavno stecište noćnog života našeg glavnog grada i široko je raprostranjeno mišljenje da ove kafiće uglavnom posećuju bogati muškarci koji se bave kriminalnim poslovima i dame veštačkog izgleda koje predstavljaju njihovu pratnju. Tako je i nastao naziv „silikonska dolina“, po kojem je ova ulica poznata i strancima  i važno je podsetiti stanovnike Beograda na prvobitno značenje naziva ulice.

Pesma kosovskog ciklusa govori o podvigu bana Strahinje da povrati svoju ljubu od Turčina vlah Alije koji ju je oteo dok je Strahinja boravio kod svoje tazbine, poznatih devet Jugovića i Jug Bogdana. U trenutuku kada saznaje da mu je ženu oteo Turčin on odmah kreće da je spase iako ne dobija nikakvu podršku od njene rođene braće i oca, koji mu govore da čim je provela noć sa Turčinom treba da je se odrekne ili da je ubije, što je i bio običaj tog vremena. Strahinja biva užasnut njihovom reakcijom, i on, kome bi sujeta najviše trebalo da bude povređena, kreće u podvig nalaženja vlah Alije. Kada ga posle silnih peripetija pronađe izaziva ga na megdan i nailazi na veliko razočaranje kada njegova ljuba bira da pomogne Aliji, a ne njemu, u borbi. Pored njene izdaje on uspeva da nadjača svog protivnika, a uplašena Anđelija počinje da beži ali on je stiže, stavlja na svog konja i vodi je kod njene braće. Pesma se završava tako što se njena braća osećaju poniženo što su osudili sestru i nisu pomogli u njenom spašavanju, a on oprašta svojoj Anđeliji na izdaji i vraća je u svoj dom. Ovim činom pokazuje da nije  samo veliki junak u borbi već i da ima veliko srce. Stensil ukazuje upravo na taj segment priče gde on oprašta svojoj ljubi i poziva je da mu se vrati čime nas podseća da ova ulica nosi ime po jednom posebnom srpskom junaku i heroju a sva negativna značenja su učitana kasnije. Pokušajte da kada sledeći put čujete ime Strahinjića Bana ne pomislite na silikonsku dolinu već na poznatu epsku pesmu kosovskog ciklusa i  duhoviti stensil:

ANĐELIJA VRATI SE

SVE TI JE OPROŠTENO

TVOJ STRAHINJA

Pitali smo TKV

Danas kada se priča o street artistima Beograda, TKV je ime koje se najčešće prvo izdvoji, tvoji radovi su postali prepoznatljivi i svako ko prolazi beograsdskim ulicama barem jednom ih je primetio. Kada si počela da se baviš street artom i kako je izgledao tvoj, tako reći, proboj na street atrt sceni?

Street artom sam počela da se bavim 2004. Godine. Tada nisam  razmisljala o tome da će to neko primetiti ,niti sam pokušala da to imenujem, već  sam  to radila  isključivo  da bih se zabavila i istraživala grad. Nisam čak to ni nazivala street art ili graffiti nego je sve spontano  preraslo u konkretan rad.To mi je jedan od najlepših perioda u radu.

Kako bi ukratko opisala svoj stil, po čemu se izdvajaš od drugih street artista?

Kada biram motive za svoje radove,polazim od nekakve osnovne emocije koju imam u tom trenutku i onda je razvijam dalje u ideju i pretvaram je u smibole. Možda je baš to ono što konstruiše moj stil takav kakav jeste, manje ili više prepoznatljiv publici. Nekada je to za mene samo artikulacija nekog trenutka koji je bitan.

Kako vidiš street art scenu u Beogradu? Da li poseduje kvalitet i da li je taj kvalitet prepoznat od strane javnosti sa jedne, i gradske uprave sa druge strane?

Scena je mala, ali postoji i to je najbitnije. Grafitti kultura je sada već širom sveta prepoznata  od strane i publike i institucija.Tako je i kod nas samo na manjoj skali. Deo svega toga će uvek biti ilegala i tako i treba da bude.

 

Imaš izlagačko iskustvo iza sebe. Koje je tvoje mišljenje po pitanju paradoksa koji mnogi navode, a to je izlaganje ulične umetnosti u galerijskom prostoru? Da li je street art namenjen isključivo ulici?

Izlagala sam mnogo puta i to za mene ne predstavlja nikakav problem dokle god je centar mog rada  u javnom prostoru. Street art može da se prikaže na različlite načine u galerijkom prostoru, a da ne izgubi smisao u tom procesu. Samo treba biti kreativan.

Nedavno si bila angažovana na projektu Nelt kompanije, prilikom oslikavanja zidova njenih skladišta u Dobanovcima. Oslikala si mural na zidu pozamašnih dimenzija (10x12m), da li je to bio izazov za tebe, i kakva su tvoja iskustva uopšte o projektu?

 Volim takve izazove zato što onda pomeram svoje granice. Uživala sam radeći mural i jako sam zahvalna na toj prilici. Jako sam zadovoljna finalnim  izgledom zida i mislim da bi takvih projekata trebalo da bude više.

 U kom pravcu bi volela da se tvoja karijra dalje razvija? Kakvi su ti planovi za naredni period?

Dobra stvar u vezi moje karijere je što sad već imam dosta i komercijalnog posla koji mi omogućava da živim i razvijam dalje svoj rad. Volela bih da ono što radim podignem na još viši nivo i time  možda omogućim još nekome da stvara. Takodje  kreativni razvoj mog rada mi je bitan, razvijanje  samih ideja i motiva koji komuniciraju. To je srce cele priče i taj deo treba najviše  negovati.

8. mart i beogradski grafiti

Prvi Međunarodni dan žena obeležen je 8. marta davne 1909. godine SAD-u, a označio je ekonomska, politička i socijalna dostignuća pripadnica ženskog pola. Iz godine u godinu, borba za ženska prava se nastavljala, a 8. mart je počeo da se obeležava u sve više zemalja širom sveta, kako bi služio kao konstantni podsetnik na rodnu neravnopravnost i u isto vreme istakao korake koje su načinjeni u borbi protiv te neravnopravnosti.

U Srbiji se 8. mart danas obeležava u vidu praznika koji proslavlja žene, skoro potpuno oslobođen ideološke osnove i sličan je Danu majki (Mother’s Day) u zapadnim zemljama. Dragim osobama ženskog pola poklanjaju se cveće i pokloni i obično se zaboravlja na to šta 8. mart zapravo predstavlja, a predstavlja simbol dosadašnjih napora i napredaka, od kojih ću nabrojati samo neke: Jednaka plata muškarcima i ženama za isto radno mesto, zadržavanje posla usled trudnoće i porodiljsko odsustvo, plaćanje kreditnom karticom (žena nije mogla da poseduje kreditnu karticu do 1975!), ozakonjivanje tzv. bračnog silovanja (žena nije imala zakonsko pravo da odbije seks sa mužem) i još mnogo toga. Jasno je da je diskriminacija i danas problem, u razvijenim zemljama i kod nas, a u pojedinim delovima sveta je i sveprisutna do nivoa apsurda (npr. indija, arapske zemlje), gde se žene i dalje nadaju da će im osnovna ljudska prava biti omogućena.

Obeležavanje Međunarodnog dana žena se, kao što sam već rekla, svodi na puko darivanje, a poslednjih godina i, u sve većoj meri, odbacivanje ovog „praznika“. Nije retko da se 8. mart smatra prevaziđenim (a zajedno sa njim i borbe za ženska prava), dok feminizam dobija pežorativnu konotaciju i karakteriše se „dosadnim“, „bespotrebnim“, „pokretom isfrustriranih žena“ itd. Ove pojave su veoma intresantne jer pokazuju koliko smo zapravo nesvesni stanja društva u kome živimo. Da zanemarimo pravne i zakonske standarde u zemlji (plaćanje trudničkog, broj silovanja naspram broja osuđenih silovatelja, nasilje nad ženama itd) i osvrnemo se na globalnu, zapadnjačku kulturu, jasno ćemo uvideti paradoks koji ovakav stav sa sobom nosi. Razmišljajući o fenomenu 8. marta, pažnju mi je privukao dorćolski grafit koji prikazuje tipičnu savremenu ženu.

Moderna dama, plave kose, sa sunčanim naočarima i leopard printom na bluzi – arhetip žene u trendu, a ispod nje – QR kod. Kod je standardizovan najpre u Japanu a zatim i u ostatku sveta i predstavlja tzv. hipervezu fizičkog sveta. QR kod skeniramo kako bismo dobili željene informacije koje se skladište na URL adresama, uključuju komercijalne aplikacije praćenja, mobilno tagovanje i slično. QR je akronim za „Quick Response“. Postavljanje ovog prepoznatljivog vizuala ispod ženske figure može da ima konotaciju brzog odgovora i da se tumačiti u pravcu „dostupnosti“ žene i lakoće pristupa, pa čak i standardizovane robe. To ukazuje na percipiranje uloge i položaja žene u savremenom, liberalnom društvu, naročito onih žena koje odgovaraju  tipu devojaka o kojima se sudi na osnovu izgleda – ustaljeno je mišljenje da su lepe, zgodne, doterane žene u isto vreme i lako dostupne. Da ispratim metaforu grafita – dovoljno je da skenirate kod mobilnim telefonom i dobijate sve potrebne informacije i direktnu adresu na kojoj je dostupna. Sa druge strane, ovaj grafit bi mogao da ukazuje na standardizaciju i zahteve vezane za izgled žena, današnje pripadnice „lepšeg“ pola su neretko robovi modnih i „beauty“ trendova koji im se nameću a koje one slepo prate i prihvataju. Daunloduju svoj stil isto kao aplikaciju za android.

Posmatrajći takve stavove koji vladaju na globalnom nivou, paradoksalno je misliti da  žena danas ima punopravni status i da nije diskriminisana. Predrasude i stereotipi su široko raspostranjeni, a borbe za ženska prava nisu ni izdaleka gotove. Istina je da je položaj žena u društvu daleko bolji nego što je to bio slučaj pre nekoliko decenija, ali princip je da se uvek prekoračuju granice i da se ide dalje, da parafraziram poruku koju nam šalje stensil sa prikazom Žarane Papić – jedne od osnivačica feminističkog pokreta u Jugoslaviji, kao i beogradskog Centra za ženske studije. 

BLU U BEOGRADU

Autor murala kojim će se ovaj post baviti italijanskog je porekla, potpisuje se sa imenom BLU i trenutno je jedan od najzapaženijih umetnika street art scene u svetu. Ono što je specifično za ovog umetnika jeste snažan simbolički karakter njegovog rada i još snažnija društvena poruka koju želi da pošalje svojim muralima. U okviru akcije „Super zid“ na Belef-u 2009. u kojoj su pozvani svetski umetnici da oslikaju  beogradske fasade, Blu-u je dodeljena velika fasada zgrade u Pop Lukinoj ulici koja je lako uočljiva, pogotovo sa Brankovog mosta. Pre nego što započnem tumečenje ovog murala neophodno je razumeti čitav Blu-ov umetnički opus i u skladu sa tim proučiti delo nastalo u Beogradu.

Karijera ovog poznatog umetnika započinje devedesih godina i tada mu je dominantni materijal koji koristi sprej za grafite. Postepeno sazrevajući otkriva farbu i ulazi u fazu velikih ljudskh figura koju neće napuštati. Veliki deo svojih ranih radova duguje partnerskom radu sa svojim dobrim prijateljem Ericalicane-om koji izvanredno interpretira žiotinjske figure pa je saradnja ova dva umetnika proizvela jako zanimljive kombinacije ljudskih i životinjskih figura.

Od 2005. radi u  centralnoj i južnoj Americi sarađujući sa lokalnim umetnicima  sa ovih područija. Najpoznatije delo nastalo u ovom periodu nalazi se u Nikaragvi i poznato je pod imenom „Hombre Banano“- čovrk banana.

U narednom periodu biće pozivan kao učesnik raznih festivala po Evropi pa će stvarati dela po Londonu, Berlinu, Pragu, Barseloni… i Beogradu. Glavne karakteristike njegovog rada koje se uočavaju kao konstanta su komunikacija sa okruženjem u kome stvara, kako fizička tako i sižejna,  tretiranje velikih zidnih površina kao lista papira na koje prenosi svoje skice i naposletku, izuzetno jaka društvena poruka koja gotvo nikad ne izostaje. Kritika koju Blu šalje putem svoje umetnosti je dvojaka – sa jedne strane opšta jer tretira probleme celog savremenog društva, a sa druge strane specifično vezana za problematiku područja u kome nastaje.  Lajt motivi u njegovim  delima su  teme usmerene protiv rata, opsednutosti novcem i nerazmišljanja svojom galavom. Isprani mozgovi koji veruju u sve što im se servira su čini se najviše interpretirani u Blu-om radu, u pomalo nadrealističkom maniru.

No pored opštih zamerki celom čovečanstvu, u svakom delu sveta u kome je stvarao trudio se da njegovo delo bude specifično i da kritika bude  vezana i za sredinu u kojoj stvara. Beogradski mural problematizuje nedostatak ekološke svesti građana i nedovoljnu brigu o prirodi koja nas okružuje. Veći deo površine zida obuhvaćen je velikom ljudskom figurom do ramena, prikazanom u profilu sa određenim distorzijama, što je karakteristika po kojoj možemo prepoznati umetnost ovog italijanskog muraliste. Akcenat je na ustima koja zauzimaju najveći deo figure narušavajući proporcionalnost lika u cilju usmeravanja pažnje posmatrača direktno na taj deo murala.

Širom otvorena usta nam pokazuju solitere umesto zuba, koji se spremaju da pojedu malo, nezaštićeno drvo koje figura drži u svojoj levoj šaci. Poruka je jasna – priroda gubi bitku u borbi sa širenjem gradova i velikih građevinskih poduhvata koji je svakodnevno uništavaju.

Još jedan sloj tumačenja se otvara kada posmatramo  deo figure ispod vrata, gde možemo videti da je figura odevena u odelo i kravatu koji ukazuju na profil ljudi koji su „osuđeni“  da svojim načinom poslovanja ugrožavaju opstanak prirode. Oni su uglađeni, poslovni ljudi sa velikim ambicijama usmerenim samo na brzo bogaćenje, a ako to zahteva ugrožavanje čovekove sredine, ne obaziru se. Ovakav način poslovanja velikog broja svetskih kompanija doveo je do ozbiljnih posledica po opstanak čovečanstva i sada kada su posledice uočene, polako se menja ugao posmatranja i raste ekološka svest. Velike komapnije su, ironično, sada te koje najglasnije vode kampanje očuvanja životne sredine i ulažu veliki novac u reciklažu koja i sama postaje vrlo isplativ biznis. Problem Srbije kao vrlo izolovane sredine je što uticaji koji vladaju svetom sporo ulaze u svakodevni život srpskih građana pa je ekološka svest  izuzeto niska u srpskom društvu. Beogradske ulice su zagađene, recikliranje otpada je ograničeno samo na papir,plastiku i limenke i nije obavezno, već  je prepušteno ličnoj odgovornosti građana.

Da Beograd nije jedini grad  u kome je Blu prepoznao problem nedostatak ekološke svesti govore i ovi radovi iz Buenos Airesa i Milana.

Dakle Blu je u potpunosti odgovorio sadašnjim prilikama srpskog društva a sam mural je stalni podsetnik na neophodnost korigovanja pristupa ovom važnom društvenom pitanju.Osim toga prepoznatljiv manir ovog velikog svetskog umetnika u potpunosti je otelotvoren na ovom delu,čime je Beograd stavljan na mapu poznatih svetskih murala.

S.

Društveno odgovorni duhovi Savamale

Savamala je jedna od najstarijih gradskih četvrti, mesto gde se nekad odvijao život grada, gde se trgovalo, mesto gde se najviše gradilo. Karađorđe je odavde planirao napade na Turke tokom Prvog srpskog ustanka, Miloš Obrenović  je ovde izgradio svoju kuću, a podržao je i izgradnju mnogih drugih strateški važnih objekata. Savamala je poznata i kao boemska četvrt, kafane su uvek bile njen značajan deo, a jedna od njih je “Zlatna moruna” poznata i kao “mesto odluke” jer su se ovde skupljali članovi organizacije “Mlada Bosna”. Beogradska urbana legenda kaže da baš u toj kafani skovala zavera za ubistvo austrougarskog princa Franca Ferdinanda.

Savamala je deo grada u kome su locirane autobuska i železnička stanica, tako da ovaj kvart najčešće predstavlja prvi kontakt sa onima koji u Beograd dolaze. Kada pogledamo istoriju i značaj Savamale, rekli bismo da goste Beograda dočekuje romatničan kraj bogat uzbudljivim pričama i zanimljivom arhitekturom, ali danas, nakon decenija nebrige i zapostavljanja, dobrodošlicu nam žele napuštene i oronule zgrade i teretni kamioni. Dočekuju nas ruševine, smog i buka. Od boemskog, trgovinskog, istorijski i strateško značajnog centra Savamala se pretvorila u grad duhova čiji ostaci svedoče o slavnoj prošlosti i isto toliko neslavnoj sadašnjosti.

Čini se da Beograđani ne mare mnogo zbog takvog stanja . U kriznim vremenima obično zavlada nepotizam, i čini se da je retko kome stalo da primeti probleme koji su više nego očigledni, a kamoli da te probleme rešava. Zbog takvog stanja Savamalu su zaposeli duhovi. Te duhove možemo sresti na zidovima zgrada. Ima ih mnogo. Podsećaju nas i upozoravaju u isto vreme.

Dobri duhovi Savamale pojavili su se prošle godine u okviru projekta “Akupunktura grada”,  a stvoreni su od od strane Studija Krishka iz Beograda, dve dizajnerke  umetnice – Barbare Dimic i Tijane Tripkovic, koje su kroz street art želeli da vrate život zapostavljenim prostorima i u isto vreme da ukažu na aktuelne probleme.  Danas su ovi duhovi već poznati i prepoznatljivi stanovnici Beograda. Ako sretnete jednog od duhova Savamale, nemojte ih ignorisati. Zastanite, upoznajte se sa njima i oslušnite ono što imaju da vam kažu.

Urbani duhovi predstavljaju primer angažovane ulične umetnosti, gde se na najbolji način spaja dopadljivost i jaka socijalna poruka. Oni su na prvi pogled simpatični, razigrani, čak i srećni i mogu se činiti kao puki ukras na fasadi. Međutim, ako malo bolje pogledamo, obratimo pažnju na detalje i analiziramo ih, primetićemo da  jedan od duhova drži papirni čamac u ruci. Poručuje da je reka Sava strateški izuzetno važna za razvoj beograda a da je povezanost starog i novog Beograda preko reke jako loša.

Duh simpatičnog bul terijera nas upozorava na problem pasa lutalica i nesposobnost gradskih vlasti da taj problem reše.

U jednom zavučenom ćošku u Karađorđevoj, srešćemo panda duha. Ako bismo se upustili u analizu ove vizuelne predstave, biće nam jasno ukazivanje na ekološke probleme – panda je životinja u izumiranju, simbol modernog doba okrenutog od prirode a ka industriji i tehnologiji, panda je na logou PETA organizacije koja se bavi zaštitom životinja. Savamala nema zelene površine, a loše rešen urbanistički plan Beograda doveo je do toga Karađorđeva, nekada (a i danas bi to mogla da bude) najlepša beogradska ulica, postane glavna linija tranzitnog saobraćaja.

Ne ukazuju baš svi duhovi na loše strane. Jedan od njih drži krug. Simbolika kruga je mnogostruka, ali kada u obzir uzmemo kontekst prostora u kome se nalazi, shvatićemo da je to duh koji simbolizira noćni život Savamale jer se nalazi pored kluba “Krug”. Brojni klubovi u ovom kvartu uspeli su da kvalitetnom muzičkom scenom ponovno udahnu život ovom kraju. A zajedno sa njima širi se i broj kulturnih centara koji zajedničkim snagama u poslednjih pet,šest godina pokušavaju da vrate ovom kvartu stari sjaj. Ovaj duh predstavlja te napore, pozdravlja ih i poziva na još veću angažovanost.

Duhovi Savamale spadaju u kategoriju društveno angažovanog street arta, a takvih dela ulične umetnosti u Beogradu je mnogo. Njih je stoga neophodno tumačiti u kontekstu socijalnih prilika u kojima nastaju a ne posmatrati kao čisto dekorativne.  Dublja analiza simbolike i društvenog konteksta pomaže boljem razumevanju i shvatanju ovakvih dela, a karakter street arta kao izuzetno vidljivog i dostupnog medija ima ogroman potencijal u pravcu ukazivanja na svakodnevne probleme sa kojima se društvo susreće i kao takvim im treba pridati više pažnje i ukazati na njihov značaj.

TEORIJA SLOMLJENOG PROZORA-SLOMLJENA

 Teorija slomljenog prozora nastala je šezdesetih godina u Americi kao odgovor na veliki porast stope kriminala u New York-u. Studija je nastojala da dokaže kako okruženje utiče na svest pojednaca i kako je nered gotovo uvek povezan sa kriminalom. Početna pomalo metaforična konstatacija tvrdi da ako se na zgradi polomi jedan prozor i ne zameni se novim, kroz neko vreme će većina prozora na toj zgradi biti polomljena i stvoriće se nered. U takvom neuređenom okruženju, oni članovi društva koji su skloni psihozama, lakše će ih ispoljiti i biti spremniji da izvedu kriminalan čin. Eksperiment koji je izvršen da bi dokazao teoriju vršio se na dva mesta, u ozloglašenom delu Bronksa, Njujorku i vrlo elitnom delu Kalifornijske obale. U oba kraja parkiran je skupocen automobil i ostavljen bez nadzora. Rezultati su dokazali očekivano – u Bronksu je u roku od jednog dana auto obijen i ukraden dok mu se na obali Kalifornije nije nista desilo nedeljama.

Američki psiholozi su otišli korak dalje u primeni ove teorije i pronalazili sve moguće činioce koji narušavaju okruženje i samim tim doprinose rastu kriminala. Na ozloglašenoj listi su se našli i grafiti. Konkretan slučaj koji je dokazao negativno dejstvo prisustva street art-a jeste metro u Njujorku koji je dugo važio za najopasnije mesto od koga treba zazirati. Uzrok tome vlasti su, koristeći teoriju slomljenog prozora, našli u vagonima metroa koji su predstavljali dominantno platno street artista u tom periodu. Gotovo svaki vagon njujorškog metroa nosio je veliki broj grafita i stensila kako spolja tako i u unutrašnjosti gde su sedeli putnici. Sturčnjaci su ocenili da ovakav način narušavanja izgleda metroa doprinosi da se scene nasilja odigraju u njemu. Vlasti su odlučile da učine nešto po tom pitanju i svakog jutra pre stavljanja vagona u saobraćaj farbali su ih iznova i vraćali im besperekorno uredan izgled. Ovaj projekat je zahtevao dosta novca ali rezutat je bio zadovoljavajući odnosno vagoni nisu više bili zanimljivi street art umetnicima pre svega zato što su shvatili da njihov rad niko neće videti. Metroi su po izveštajima postali bezbednija mesta sa novim izgledom i naizgled je teorija potpuno delovala u cilju smanjenja stope kriminala. Ostaje otvoreno pitanje koliko je ova teorija zapravo delotvorna i veliki broj kritičara je nastojao da je ospori ali hajde da se fokusiramo na deo vezan za street art i njegovo negativno dejstvo na uređenje.

Naime u početku je bilo koji vid street art-a bio zakonom zabranjen i svako izvođenje bilo je kriminalni čin. Zato ne treba da čudi što se prvi organizovani street art izvodio u ozloglašenim delovima gradova pre svega u Bronksu i njujorškom metrou.

Treba zapravo dovesti u pitanje da li je street doprinosio kriminalu ili su mesta koja su bila poznata po visokoj stopi kriminala predstavljala okrilje za street art, pa su se kasnije ova dva uslova stopila u jedno u svest ljudi. Dugo je ova predrasuda, o street art-u kao čisto kriminalnom činu koji nema veze sa umetnošću, vladala svetom, a u Srbiji čini se i dalje vlada.  No, danas je ipak slika u velikoj meri izmenjena. Murali su, na primer, postali vrlo cenjen medij umetnosti i takav stav polako dolazi i u Srbiju. Danas street art predstavlja originalni izraz kreativnosti sa neretko visokim umetničkim kvalitetima i sve češće je podstaknut od strane zakona. Određuju se posebni delovi grada u kojima je dozvojlena delatnost street art-a i na taj način se kreiraju kvartovi koji nose pečat slobode, otvorenosti prema mladima, kreativnosti…Najbolji primer je Berlin u kome vlasnici zgrada

u istočnom Berlinu plaćaju umetnicima da oslikaju grafitima njihove ulaze ne bi li bili što atraktivniji mladima a sam berlinski zid je najduže kontinuirano platno street art-a u Evopi i simbol glasa mladih koji se čuje kroz ispisane poruke. Dakle, street art u Evropi zauzima vrlo istaknuto mesto kada je savremena umetnost u pitanju i krajnje je vreme da to postane slučaj i sa Srbijom!

Grafiti kao oružje borbe za „Srpstvo“

Svojom dostupnošću svakom delu populacije street art predstavlja otelotvorenje demokratičnosti umetnosti  i lišavanja elitizma koji poseduju muzeji i druge kulturne institucije. To je umetnost koja nema granice i svako može da uživa u njoj ali šta se dešava kada se ona zloupotrebljava?  Beograd se ne može pohvaliti sa upravom koja podstiče razvoj street art scene kao ostale evropske prestonice ali se zato grafitti obilato koriste u propagandne svrhe. Uglavnom poruke poslate putem grafita imaju za cilj promovisanje određene političke stranke ili pak nipodaštavanje druge a brojne su i preteće poruke upućene gej populaciji Srbije. Ovu lavinu govora mržnje koji neprestano srećemo na beogradskim fasadama pokrenuo je pokušaj organizacija gay parade 2009. i od tada neprestano traje.O svemu ovome popričali smo sa mladim pripadnikom LGBT zajednice koji živi i studira u Beogradu:

Da li te pogađaju poruke mržnje u formi grafita koje su uperene protiv gej poplacije? Koja je tvoja inicijalna reakcija kada ih vidiš?

Sada sam već oguglao ali nije oduvek bilo tako, tačno se sećam dva grafita koja su me izuzetno pogodila i urezala su mi se u pamećenje zauvek. Jedan je bio kod zgrade Generalštaba u Nemanjinoj, to je bio onaj period pred pride 2009, vraćao sam se sa faxa, bio sam u tramvaju i dok je tramvaj stajao na semaforu pročitao sam grafit ispisan velikim ćiriličnim slovima „PEDERE NA VEŠALA“. To mi je bilo tako poražavajuće. Osećao sam se kao da je sezona lova a ja sam lovina. Drugi se nalazi posle prelaza Pančevačkog mosta kod skretanja za Borču, na jednom od bilborda pisalo je  „BUDI SRBIN-ne BUDI PEDER“, sećam se da sam tada pomislio koilko je ta osoba koja je to napisala odvojila identitete ako si srbin ne možeš da budeš peder i obrnuto. Ako bih izdvojio nešto duhovito to bi bio grafit kod JDP-a oko pride 2013:“UBI PEDE“ gde očigledno nedostaje slog RA a neko je ispod dodao: „ŠTA JE PRPA?“ i po meni je ovo savršen odgovor za one koji pišu takve grafite jer dosta govori o njima. Sve u svemu par njih me je baš poodilo jer je to vrlo slikovit prikaz sa čime se suočavaš svaki dan u Srbiji.

 

Da li ovakva antigej propaganda propuštena kroz medij street art-a ima ulogu u kreiranju svesti društva?

Ima. Sam govor mržnje na ovim grafitima je strašan ali je po meni mnogo strašnije to što se oni ne uklanjaju i što nadležne institucije ne reaguju na njih i samim tim na neki način ih odobravaju. Postiji gomila ljudi koja je indeferentna prema gay zajednici, tako je na Zapadu tako je i kod nas samo što je tamo kultura tolerancije dominantna i većina će se izjasniti kao da su ok prema gej populaciji dok je ovde u Srbiji potpuno obrnuto. Ovde se indefernetnost kanališe negativnom slikom i dominantno je mišljenje da je proganjanje gej zajednice zapravo branjenje srpstva. Postoji divan citat „Tiranija je namerno otklanjanje nijansi“, to se dešava u Srbiji, naši mediji, naša vlast ne dozvoljava sivu zonu. Ovde nije dozvljeno biti neopredeljen a manipulacija u vidu propagandnih poruka samo usmerava to opredeljenje u društvu. Mislim niko neće pročitati grafit i reći idem sad da pretučem nekog gej-a ali takvo okruženje doprinosi stvaranju opšte slike društva prema manjinama i povećava osećaj nelagodnosti i odbačenosti tih manjina od strane srpskog društva.

Da li misliš da bi LGBT zajednici u Srbiji pomoglo u borbi za svoja prava da se koriste istim oružjem, konkretno grafitima?

Postoji odgovor ali vrlo blag da bi se moglo govoriti o ratu grafita pre svega zato što je LGBT populacija u Srbiji jako pasivna i neorganizovana. Ali ja se lično ne zalažem previše za takvu vrstu obračuna jer ako bi odgovor bio iste prirode  tipa „CRKNITE HOMOFOBI“ to ne podržavam, cenim umetnost murala i svaki vid vizuelne umetnosti u javnom prostoru podržavam ali obično propagandno škrabanje bih zabranio zato je moj odgovor da je pravo suprostavljanje tiraniji antigej grafita uklanjanje istih. Postojala je inicijativa od strane grupe koja se bori za lezbejska i ženska ljudska prava  „Labris“ gde su se devojke same organizovale i brisale grafite sa najistaknutijih mesta u gradu, ali naravno, niti su imale dovoljno sredstava ni ljudskih resursa da akciju nastave. Ako se vlasti pitaju za ovakav problem odgovor bi sigurno bio da nema dovoljno novca ali zaista, da li ijedna manjina u Srbiji može očekivati pažnju vlasti i poboljšanje svog položaja kada ni „normalni“ straight, zdravi, čistokrvni Srbi nemaju poslove i žive na rubu egzistencije.

Uvodna reč autora

Šta je umetnost i kako se to određuje šta je a šta nije umetničko delo? Kao istoričarke umetnosti, često se susrećemo sa sličnim pitanjima i nije retko da ljudi kao odgovor govore da je „umetnost ono što je u muzeju“, „umetnost se izlaže u galerijama“ ili daju slične pojednostavljene poglede na nimalo jednostavno pitanje. Umetnička dela često izrastaju iz pojava koje se nekada uopšte nisu smatrali umetnošću. Sa prolaskom vremena, menja se i percepcija umetnosti. Tako je nekada bilo nezamislivo da umetničko delo vidimo prolazeći ulicom. Onda je, zajedno sa hip hop pokretom, krenula i praksa crtanja grafita po zidovima javnih zdanja. Takva pojava se isprva smatrala  (nije retko da se i danas tako tretira) vandalizmom i narušavanjem zakona da bi se vremenom situacija promenila.

Danas, o uličnoj umetnosti, takozvanom street artu se mnogo govori, ona je izrasla iz svojih prvobitnih okvira i dobila status umetnosti, kako i sama odrednica ovog pokreta – street ART – kaže. Postoje i svetski priznati, visoko (pro)cenjeni, umetnici u ovoj oblasti, poput, svima znanog, Benksija, zatim nemačke grupe Herakut i mnogih drugih. Situacija je evoluirala do tog nivoa da ovi street artisti počinju da izlažu svoja dela u najpriznatijim galerijama sveta i da se njihova dela prodaju za enormne sume novca, što predstavlja paradoks jer, opet, kako i sama odrednica ovog pokreta – STREET art – kaže, ova umetnost originalno je namenjena  ulicama.

U Beogradu, svakodnevno prolazeći njegovim ulicama, nailazimo na veliki broj grafita, stensila, murala, plesača, muzičara, preformera… Večina prolaznika ovakav vid kreativnog izražavanja ne doživljava kao umetnost i ovi, često izuzetno talentovani pojedinci uglavnom prolaze nezapaženo. Beogradska street art scena ostaje u velikoj meri nepoznata i neshvaćena. Međutim, ta situacija se polako menja, počinju da se mapiraju graffiti, stensili i murali beogradskih ulica, pojedini grafiteri dobijaju statuse priznatih kreativaca i povećan je broj izložbi ove vrste.

Davanje priznanja umetničkog kvaliteta street artu pokreće  brojna pitanja i diskusije. Da li ovakva umetnost treba da se izlaže u zatvorenim prostorima ili je namenjena isključivo ulici? Kako se ova umetnost čuva? Da li ona nosi vrednost sama po sebi ili je potreno tumačiti njen sadržaj kao što to istorija umetnosti čini sa svim umetničkim delima? Ko su ličnosti koje stoje iza tih dela? Kakva je komunikacijska sposobnost street arta uzimajući u obzir njenu dostupnost i vidljivost? Kako to ova umetnost pokreće i reaguje na aktuelne društvene (ne)prilike?

Sva ova pitanja, kao i aktuelna street art scena Beograda, njena istorija, tumačenje dela na zidovima beograda iz drugačijeg ugla, upoznavanje sa mladim beogradskim grafiterima i još mnogo toga, biće tema našeg bloga.

Zato, start with street art!